Sveto pismo - Biblija online
Stari Zavet
Novi Zavet
2. Korinćanima 4:9
9 Progone nas, ali nijesmo ostavljeni; obaljuju nas, ali ne ginemo.
Kopirano
Komentari
„Progone nas, ali nismo ostavljeni“: progone nas hristoborci, hristogonitelji: ali nas Gospod Hristos nikada ne ostavlja. Svako zlo mora malaksati jurišajući na božansko Hristovo dobro; i razbija se, udarajući na njega, kao voda koja na nerazrušivu stenu, ili vetar na ogromnu plani...
Više
nu. Zato smo blaženi mada nas progone. I Spasova divna blagovest ispunjuje se na njegovim sledbenicima: „Blaženi prognani pravde radi, jer je njihovo carstvo nebesko“ (Mt. 5, 10).
Gonjeni, mi znamo da nas hristoborci gone ka carstvu nebeskom; zato smo blaženi u progonstvima Hrista radi. Protiv naših gonitelja mi imamo nepobedivo oružje: molitvu. Pred njom, oni su bespomoćni i rasipaju se u prah. Naročito kada svim srcem ispunjujemo Spasovu zapovest: „Molite se Bogu za one koji vas gone“ (Mt. 5, 44).
Molitva – nepobedivo oružje? Da, jer ona priziva i postavlja Boga između nas i naših gonitelja. I goneći nas, oni gone Njega, sigurno Njega. Da nije tako, Goopod ne bi rekao goiitelju Savlu, koji goni sledbenike njegove: „Savle, Savle, zašto me goniš?“ (D.A. 9, 4), Na gonjenje, mi ne uzvraćamo gonjenjem; po zapovesti Gospodnjoj: „Kad vas poteraju u jednom gradu, bežite u drugi“ (Mt. 10, 23).
Zašto sledbenike Hristove gone? Da li zato što su zli? Ne, nego zato što su dobri, što su nosioci Hristovog dobra. U ovom svetu ista je sudbina i Gospodara dobra i slugu dobra: „Ako Mene izgnaše, i vas će goniti“ (Jn. 15, 20). Postoji još jedno svemoćno oružje u borbi sa goniteljimanašim; koje? Blagosiljanje: „Blagosiljajte one koji vae gone; blagosiljajte, a ne kunite“ (Rm. 12, 14). Zašto?
Zato što vas gonjenje nagoni da mobilišete sve svoje evanđelsko trpljenje, svu svoju veru, svu svoju ljubav za Hrista i neprijatelje i nadu, i molitvu, i smirenost, i krotost. Recite, koja to evanđelska vrlina ostane u vama nezapaljena kada vas gone Hrista radi? Sve se one udruže i povežu, i sačinjavaju vašu nepobedivu i svepobednu armiju, I ta vas armija neustrašivo brani, i odbrani, od svake smrti, od svakoga zla i greha i đavola. Tek u gonjenju hrišćanin oseti kako je svepobedna sila – molitva, pa vera, pa ljubav, pa nada, pa trpljenje, pa krotost, pa smernost, koje se sve slivaju u blagosiljanje onih koji nas gone. Zato pre malaksavaju gonitelji svetih mučenika nego sveti mučenici, iako gonjeni, mučeni, ubijani. Oni su najubedljivija potvrda ove Hristove i apostolove blagovesti ? progonu hrišćana. Oni pokazuju i posvedočavaju kako se najsigurnije savlađuju svi neprijatelji i gonitelji Hrista i hrišćanstva. Kako?
Trpljenjem evanđelskim, verom evanđelskom, ljubavlju evanđelskom, molitvom evanđelskom, krotošću evanđelskom, i ostalim vrlinama evanđelskim. Kako nekada, tako svagda, tako i sada. Jer je Isus Hristos onaj isti i juče i danas i vavek (Jevr. 13, 8), te stoga i daje svojim sledbenicima iste božanske sile, koje se kroz molitvu i ljubav i veru i trpljenje i krotost bore sa svojim neprijateljima, i uvek ih pobeđuju. „Kad nas gone, trpimo“ {1 Kor. 4, 12), jer znamo da samo trpljenjem pobeđujemo sve neprijatelje i gonitelje Hristove i naše; jer znamo da samo trpljenjem svojim spasavamo duše svoje (Lk, 21, 19).
? na taj način, tim moralnim čudom, možemo najlakše razbuditi na pokajanje i same gonitelje naše, ako u njima ima ičeg bogočežnjivog. Jer nam se onda, kada trpimo i izgledamo svetu slabi i nemoćii, najviše daje božanske sile, blagodati, da Hrista radi podnosimo sve kao u tuđem telu.
„Sila Hristova“ se useljuje u nas baš onda kada smo slabi, nemoćni, gonjeni, i svaki od nas zajedno sa svetim apostolom radosno izjavljuje: „Zato sam dobre volje u slabostima, u ruženju, u nevoljama, u progonjenjima, u tugama za Hrista, jer kad sam slab onda sam silan“ (2 Kor. 12, 9. 10).
Da bismo bili nepobedni i svepobedni, nama je samo jedno pogrebno: vera i trpljenje. Imamo li to, nikakva nam gonjenja ne mogu ništa; naprotiv, ona nas sve više vezuju i sjedinjuju sa Hristom (sr. 2Sol. 1,4). Tek onda nam se daje „izobilna blagodatna sila, i mi svim bićem osećamo da zaista „nismo ostavljeni“.
Štaviše, svemoćni Gospod i ovo dopušta: „obaraju nas“. „Ali ne ginemo“. On to dopušta, da bismo i sami poznali i drugima pokazali da nas On spasava, i može spasti, iz najvećih opasnosti, a ne samo iz malih i privremenih. Kada svi smatraju da smo propali, da smo oboreni, i da nam nasigurno predstoji propast, pogibao, smrt, On tek onda projavljuje svoju svemoćnu silu i blagodat, i nama slabima i nemoćnima, koji oboreni ležimo pod nogama neprijatelja i gonitelja naših, daje sile te „ne ginemo“, nego se držimo kao nepobedivi i svepobedivi. No i to je malo. Za ovim ide nova blagovest, i u njoj slatka zapovest:
Gonjeni, mi znamo da nas hristoborci gone ka carstvu nebeskom; zato smo blaženi u progonstvima Hrista radi. Protiv naših gonitelja mi imamo nepobedivo oružje: molitvu. Pred njom, oni su bespomoćni i rasipaju se u prah. Naročito kada svim srcem ispunjujemo Spasovu zapovest: „Molite se Bogu za one koji vas gone“ (Mt. 5, 44).
Molitva – nepobedivo oružje? Da, jer ona priziva i postavlja Boga između nas i naših gonitelja. I goneći nas, oni gone Njega, sigurno Njega. Da nije tako, Goopod ne bi rekao goiitelju Savlu, koji goni sledbenike njegove: „Savle, Savle, zašto me goniš?“ (D.A. 9, 4), Na gonjenje, mi ne uzvraćamo gonjenjem; po zapovesti Gospodnjoj: „Kad vas poteraju u jednom gradu, bežite u drugi“ (Mt. 10, 23).
Zašto sledbenike Hristove gone? Da li zato što su zli? Ne, nego zato što su dobri, što su nosioci Hristovog dobra. U ovom svetu ista je sudbina i Gospodara dobra i slugu dobra: „Ako Mene izgnaše, i vas će goniti“ (Jn. 15, 20). Postoji još jedno svemoćno oružje u borbi sa goniteljimanašim; koje? Blagosiljanje: „Blagosiljajte one koji vae gone; blagosiljajte, a ne kunite“ (Rm. 12, 14). Zašto?
Zato što vas gonjenje nagoni da mobilišete sve svoje evanđelsko trpljenje, svu svoju veru, svu svoju ljubav za Hrista i neprijatelje i nadu, i molitvu, i smirenost, i krotost. Recite, koja to evanđelska vrlina ostane u vama nezapaljena kada vas gone Hrista radi? Sve se one udruže i povežu, i sačinjavaju vašu nepobedivu i svepobednu armiju, I ta vas armija neustrašivo brani, i odbrani, od svake smrti, od svakoga zla i greha i đavola. Tek u gonjenju hrišćanin oseti kako je svepobedna sila – molitva, pa vera, pa ljubav, pa nada, pa trpljenje, pa krotost, pa smernost, koje se sve slivaju u blagosiljanje onih koji nas gone. Zato pre malaksavaju gonitelji svetih mučenika nego sveti mučenici, iako gonjeni, mučeni, ubijani. Oni su najubedljivija potvrda ove Hristove i apostolove blagovesti ? progonu hrišćana. Oni pokazuju i posvedočavaju kako se najsigurnije savlađuju svi neprijatelji i gonitelji Hrista i hrišćanstva. Kako?
Trpljenjem evanđelskim, verom evanđelskom, ljubavlju evanđelskom, molitvom evanđelskom, krotošću evanđelskom, i ostalim vrlinama evanđelskim. Kako nekada, tako svagda, tako i sada. Jer je Isus Hristos onaj isti i juče i danas i vavek (Jevr. 13, 8), te stoga i daje svojim sledbenicima iste božanske sile, koje se kroz molitvu i ljubav i veru i trpljenje i krotost bore sa svojim neprijateljima, i uvek ih pobeđuju. „Kad nas gone, trpimo“ {1 Kor. 4, 12), jer znamo da samo trpljenjem pobeđujemo sve neprijatelje i gonitelje Hristove i naše; jer znamo da samo trpljenjem svojim spasavamo duše svoje (Lk, 21, 19).
? na taj način, tim moralnim čudom, možemo najlakše razbuditi na pokajanje i same gonitelje naše, ako u njima ima ičeg bogočežnjivog. Jer nam se onda, kada trpimo i izgledamo svetu slabi i nemoćii, najviše daje božanske sile, blagodati, da Hrista radi podnosimo sve kao u tuđem telu.
„Sila Hristova“ se useljuje u nas baš onda kada smo slabi, nemoćni, gonjeni, i svaki od nas zajedno sa svetim apostolom radosno izjavljuje: „Zato sam dobre volje u slabostima, u ruženju, u nevoljama, u progonjenjima, u tugama za Hrista, jer kad sam slab onda sam silan“ (2 Kor. 12, 9. 10).
Da bismo bili nepobedni i svepobedni, nama je samo jedno pogrebno: vera i trpljenje. Imamo li to, nikakva nam gonjenja ne mogu ništa; naprotiv, ona nas sve više vezuju i sjedinjuju sa Hristom (sr. 2Sol. 1,4). Tek onda nam se daje „izobilna blagodatna sila, i mi svim bićem osećamo da zaista „nismo ostavljeni“.
Štaviše, svemoćni Gospod i ovo dopušta: „obaraju nas“. „Ali ne ginemo“. On to dopušta, da bismo i sami poznali i drugima pokazali da nas On spasava, i može spasti, iz najvećih opasnosti, a ne samo iz malih i privremenih. Kada svi smatraju da smo propali, da smo oboreni, i da nam nasigurno predstoji propast, pogibao, smrt, On tek onda projavljuje svoju svemoćnu silu i blagodat, i nama slabima i nemoćnima, koji oboreni ležimo pod nogama neprijatelja i gonitelja naših, daje sile te „ne ginemo“, nego se držimo kao nepobedivi i svepobedivi. No i to je malo. Za ovim ide nova blagovest, i u njoj slatka zapovest:
