vidljivi svet lpostao „bog“, zauzeo mesto jedinog istinitog Boga i Gospoda: Isusa Hrista. Sve što je Hristovo, sakriveno je za one „koji propadaju“ u greholjublju, u slastoljublju, u strastoljublju. A ko su to?

Svagda i svuda oni „koji ne veruju“ u jedinog istinitog Boga živog, Spasitelja i Tvorca, Promislitelja i Svedržitelja, Preobrazitelja i Prosvetitelja, Vaskrsitelja i Vaznesitelja. A „koji ne veruju“ uvek se nalaze u tami greha i smrti, i u njoj „propadaju“, ginu, gube sve što je bogoliko i bogočežljivo, i prigrljuju, jačaju, razvijaju ono štoje đavolsko i đavočežnjivo. Zlo i tama zla nemaju dna; sve same opsene i prividi, koji mame čoveka u sve dublju i dublju, gušću i gušću tamu, koja nema dna ni temelja. Jer i zlo ima svoju beskonačnost – crnu beskonačnost: nebiće, na kome ono zida sve svoje.
? nebiće, šta je? Ono što je nebožje, vanbožje, bezbožje. ? to, zar ima dna i kraja? Nema ni dna ni kraja, i zato mami i uvlači u svoje crne beskonačnosti, u svoje mračne večnosti, I u njima „propadaju“ ljudi koji su na oči duše svoje stavili koprenu neverja. Jer neverje nije drugo do dobrovoljno slepilo: bogoliko i bogavidno oko duše, razum, dobrovoljno oslepljuje sebe neverjem. I neće da vidi i gleda Boga Istinitog, i Tvorca, i Svedržitelja, već se zario u stvari ovoga sveta, u prirodu, u svet, i to proglasio za boga.

Đavo je i suviše „inteligentan“, lukav, da bi sebe ružna, nakazna, odvratna, predložio ljudima za boga. Zato im podmeće tvorevine Božje: sunce, mesec, ljude, životinje, prirodne pojave, prirodu, vasionu; i tvorevine tvorevina Božjih: kulturu, nauku, filosofiju, umetnost, civilizaciju, tehniku, politiku, ekonomiku, slasti, strasti i… Sve to ljudi proglašuju za svoje bogove. Proglašuju, i proglašavali su.
Eto, zar mi nismo svedoci novog idolopokolonstva koje vlada u sadašnjoj Evropi? Zar Evropa kroz svoju nauku, i filosofiju, i tehniku, i umetnost, uopšte kroz sve svoje raznovrsne humanizme, nije već toliko puta proglasila čoveka za boga? Evropski čovek je mnogostrukiji bog nego li ma koji Zevs, i Apolon, i Dionis, i Posejdon, i Oziris i Ariman. Evropsko čovekopoklonstvo nije drugo do moderno evropsko idolopoklonstvo. ? prirodu? Zar je razni „pozitivisti“ i „realisti“ nisu odavno proglasili za vrhovnog i jedinog boga? Njima je ovaj svet zaista postao bog, I „bog ovoga sveta“ oslepio je njihove razume, te ne vide – koga? Jedinog istinitog Boga: Isusa Hrista. ? u tome se i sastoji genijalnost metodike vrhovnog duha zla i uništenja, Satane: tvar podmetnuti mesto Tvorca, i tvar proglasiti za boga. Zavedeni tako, ljudi oslepljuju svoje razume, sami sebi kopaju oči, ubeđujući pritom sebe kako „nema Boga“, kako je priroda sve i sva, kako je postala „sama od sebe“, ili „slučajno“, ili je takva „od večnosti“.
Istina je, bar naša tužna evropska istina, ovo: „bog ovoga sveta“ vrlo vešto oslepljuje ljudima „razume“ sa jednom namerom, svenamerom, sa jednim ciljem, sveciljem: „da im ne zasija svetlost evanđelja slave Hristove, koji je obličje Boga nevidljivoga“. Jer čim „svetlost Evanđelja“ zasija u duši čovekovoj, njemu se oči otvore, razum progleda, i on odmah u Hristu Isusu Boga ugleda. I što Ga više upoznaje, sve ga svesnije i oduševljenije priznaje za jedinog istinitog Boga i Gospoda. Isus Hristos je očigledno bez greha, – zar nije „obličje Boga nevidljivoga“, vidljivo obličje? Isus Hristos je sav ljubav, i čovekoljublje, i milost, i samilost, – zar nije vidljivo „obličje Boga nevidljivoga“?

Isus Hristos je sav istina, sav pravda, sav dobrota, sav svetlost, sav lepota, – zar nije vidljivo „obličje Boga nevidljivoga“? Isus Hristos vaskrsava mrtve, isceljuje od svake bolesti, izgoni đavole, čini dela kakva niko nikada u rodu ljudskom činio nije, – zar nije vidljivo „obličje Boga nevidljivoga“? Isus Hristos se preobražava, sijajući jače od sunca; Isus Hristos vaskrsava; Isus Hristos se vaznosi; Isus Hristos šalje Duha Svetog u vidu ognjenih jezika, – zar sve to ne pokazuje najočiglednije da je On zaista vidljivo „obličje Boga nevdiljivoga“? Uporedite dela svih najvećih ljudi u rodu ljudskom sa Hristovim delom koje već traje dve hiljade godina, granajući se kroz hrišćane u milione i milione, u milijarde i milijarde osvećenja, preobraženja, iscelenja, vaskrsenja, ohristovljenja, spasenja, – zar to ne dokazuje najubedljivije da je On, jedini On, vaistinu vidljivo „obličje Boga nevidljivoga“? Zaista, ko vidi Njega – vidi Boga. ? svaki vidi, koji nije neverjem oslepio svoj razum. Zato Gospod Hristos i kaže, da ko vidi Njega, ustvari vidi Boga nevidljivog (sr, Jn. 14,8-10;12,45). Besmisleno je želeti videti Boga mimo Hrista. Veliš: pokaži nam Boga! Eno ga u Hristu. Ne vidiš li ga u Njemu, onda si uopšte slep da vidiš istinitog Boga. A kad si slep, ti si -sklon da progasiš za boga svaku drugu tvar, pa čak i đavola. A to i jeste krajnji cilj celokupne đavolove delatnosti međ ljudima