d Hristos obasuo rod ljudski. Njime „bismo pomilovani“ od Boga. I kao „pomilovati“, mi služimo Bogu svetim podvizima evanđelskim. Iako su oni teški i mnogobrojni, ipak „ne dosađuje nam se“. Jer znamo: služiti Bogu možemo samo svetim životom, samo pretvaranjem svoga života u neprekidno bogosluženje. Jer, šta je sveti život? Neprekidna borba sa gresima, neprekidno savlađivanje i sahranjivanje grehova pomoću svetih vrlina evanđelskih: vere, ljubavi, nade, moligve, posta, trpljenja, pokajanja, smirenja, krotosti, i ostalih.

Nema mesta grehu u ljudskoj prirodi, – to je deviza hrišćaninove životne borbe. Greh je sramota za ljudsku prirodu, svaki greh, kako onaj najveći, tako, i onaj najmanji. Ljudska priroda je sazdana Bogom za bezgrešnost i besmrtnost, za svetost i život večni:, zato svaži greh sramoti bogoliku prirodu ljudsku. Javni gresi, to je javna sramota naša. O tajni? To je tajna sramota naša. Razume se, tajna za ljude, ali ne i za Boga svevidećeg i sveznajućeg. Naša hrišćanska „služba Duha“ počinje time što se mi odričemo ovih grehova svojih, svega što sačinjava naš tajni i javni sram, a usvajamo evanđelsku istinu i živimo njome i pred Bogom i pred ljudima.
Zato sveti apostol i veli za sve nas hrišćane: „mi se odrekosmo tajnoga srama“, odrekosmo se svih tajnih grehova svojih, ma koliko nam bili mili. ? javnog srama se odričemo pogotovu zbog ljudi. Čovek je tek onda va putu evanđelskog savršenstva kada oe odrekne „tajnoga srama“ svog, tajnih grehova svojih. Učini li to, on pokazuje da svesno mrzi greh zato što je greh dušeubica, čovekoubica, što nas sramoti pred svima svetim bićima u svima svetovima, a najpre pred svesvetim Bogom i Gospodom: Presvetom Trojicom. Samo nas lukavi đavo navodi i zavodi te svoje grehe skrivamo i u njima se tajno naslađujemo. Tajni gresi – tajna naslada, i u njima tajni sram inaš. Gresi maskiraju sebe lukavstvom. Ali, ta je maska lako providna za svevideće ??? Božje, a providna i za vidovito oko duhovnih, svetih ljudi.

Čime dokazujemo da smo se odrekli „tajnoga srama“? „Ne živeći u lukavstvu“, tojest ni u čemu što je od lukavoga, od đavola. I još čime? „Niti izvrćući reč Božju“. ? mi obično izvrćemo reč Božju, da bismo opravdali svoje grehe, svoje zlo. I to nam je od đavola. Jar on obično izvrće reč Božju da bi opravdao svoju zlu delatnost u svetu. Setimo se samo kušanja Spasiteljevog u pustinji!
Nije li po sredi umetnički sablažnjivo i zavodnički neodoljivo izvrtanje reči Božje? Sva lukava filosofija zla i đavola je u ovome: pomoću zla se može doći do dobra, i ostvariti dobro; pomoću laži se može doći do istine, i ostvariti istina; pomoću zlih sredstava može se doći do dobrih ciljeva, i ostvariti dobri ciljevi. Jednom rečju, prastari, i uvek novi, edemski metod: pomoću đavola se može doći do Boga, i postati „kao Bog“ (1 Mojs, 3,5).
Nasuprot toj lukavoj filosofiji zla i greha stoji evanđelska filosofija Hrista Bogočoveka: samo se dobrim dolazi do dobra, i ostvaruje dobro; samo se življenjem u istini dolazi do istine, i nalazi istina; samo se dobrim, uzvišenim, božanskim sredstvima ostvaruju dobri, uzvišeni, božanski ciljevi; samo je Bog istina, zato je sva istina – istina Bogom, u Bogu, od Boga, i zato je život – život istinom, u istini, od istine. Otuda: „služba Duha“ je služba istine, i služba istini. I mi hrišćani „javljanjem. istine preporučujemo sebe svakoj savesti ljudskoj pred Bogom“.

? istinu javljamo, i objavljujemo, svakim svojim postupkom, i rečju, i pogledom, i mišlju, i osećanjem, i svim i svačim što sačinjava iaše biće i naš život. Istina, večna istina Hristova je ono što nas preporučuje ljudima, i to onome što je najsvetije i najuzvišenije u njima savesti. I to ne savesti koja je odvojena od istine, od svetosti, od večnosti, od božanstvenosti, već savesti koja je stalno „pred Bogom“, koja stalno proverava i kontroliše sebe Bogom, tojest stalno osvećuje sebe Bogom, preobražuje, ohristovljuje, ohristoličuje. Svaka ljudska savest koja sebe osvećuje Bogom, i stalno živi „pred Bogom“, zna šta je dobro a šta zlo, šta istina a šta laž, šta pravda a šta nepravda, šta život a šta smrt, šta Bog a šta đavo, i uvek bira dobro i istinu i pravdu i život i Boga, i neustrašivo stoji za njih pred svima bićima, nižim i višim od čoveka. Istina, večna Istina, to je naša hrišćanska preporuka pred ljudima. Život u Istini, i žrtva za Istinu, – to je hrišćanstvo, to – Evanđelje