, te je on ne čini („ne čini greha“); tako se rađa od Boga pomoću ostalih svetih tajni i svetih vrlina, koje sve izgone grehe, satiru ih, te ih čovek ne čini. Prvobitno „seme Božje“ nalazi se u bogolikosti duše, uma, volje ljudske. No naročito se mnogo semena Božjeg poseje u čoveku kroz svete tajne i svete vrline evanđelske. Svete tajne i svete vrline i jesu „seme Božje“ u čoveku, koje kroz dela klija, raste i sazreva. Primer: sveto Pričešće – seme Božje, u kome sav Bogočovek; čovekov je podvig da to seme uzraste kroz celo biće svoje, kroz sve misli, kroz sva osećanja, kroz celokupnu prirodu svoju, da prožme svu dušu, sve srce, sav um, svu snagu svoju revnosnom i neumornom delatnošću evanđelskom. Negujući evanđelske vrline u sebi, čovek „seme“ njihovo vodi od klijanja do potpune zrelosti, do roda vrlina, i pri tome uništava u sebi svaki greh i silu grehovnu – „i ne može grešiti“. „Ne može grešiti“, jer je rođen od Boga: sav pripada Bogu, i svim se bićem rađa neprestano od Boga: svaka njegova misao rađa se od Boga i preobražava u bogomisao, svako osećanje – u bogoosećanje, svako delo – u bogodelo. „Ne može grešiti“ zato što neće; a neće zato što svu volju svoju (1. Jn. 5,18), sva htenja njena, neprestano rađa, izvodi iz Boga, preobražavajući ih u bogohtenja, u bogovolju. Za bogorođanog čoveka sasvim je prirodno i logično činiti ono što je Božje; kao što je opet za đavorođenog čoveka prirodno i logično činiti ono što je đavolje