čoveku, ljudima. Postao je telo, i to – Bogočovečansko telo: Crkva, da bi sve saovaplotio sebi, uneo u sebe, učlanio u telo svoje, nakalemio na sebe kao loze na Čokot, Božanski Čokot. Otuda i sve njegove božanske sile, ti životvorni sokovi svetosti, ljubavi, pravde, dobrote, mudrosti, krotosti, smirenosti struje iz Njega kroz sve loze, kroz sve „koji god u Njemu stoje“, obitavaju. „U Njemu obitava“ ko u Božanskoj Ljubavi obitava, u Božanskoj Dobroti = u Evanđelju Njegovom. Ko obitava: ὁ μένων = boravi, stoji, živi u Njemu i Njime – „ne greši“. Jer se u Njemu boravi pomoću svetosti, koja neće greh, odgoni ga, ubija ga. A svetost nije drugo do život u veri, u ljubavi, u molitvi, u postu, u pravdi, i ostalim vrlinama. „Koji god greši, ne vide ga, niti ga pozna – οὐχ ἑώρακεν, αὐτὸν οὐδὲ ἔγνωκεν αὐτόν.“

Greh je živa tama, živa tamna sila koja ne da čoveku da vidi Boga i Božje, Hrista i Hristovo, i da Ga pozna. Greh drži čoveka u neznaboštvu, u bezboštvu. On je sila koja obezbožuje, oneznabožuje. On ne zna Boga, i ne priznaje Boga: bez Boga je: „nema Boga“. Da, nema Boga u grehu; on se stoga i trudi da i svima ljudima dokaže kako „nema Boga“, i da im to saznanje i ubeđenje nametne. „Čisti srcem“ vide Boga, nečisti Ga ne vide, niti poznaju. Greh kvari, razara, umrtvljuje dušu, um, srce, sav čovekov instrumentarijum osećanja i saznanja, te čovek niti oseća Boga, niti Ga vidi, niti poznaje. Znači: poznanje Boga je čisto moralni plod, etički podvig i proces. Zbog življenja u grehu čovek ne vidi i ne zna Boga: neznabožac je, bezbožnik je: „Koji god greši – ne vidi, ne zna“ ni Boga ni Božje. Znači: za zdravo saznanje i osećanje, i rasuđivanje neophodno je najpre moralno ozdraviti. A čovek moralno ozdravljuje kada tvorenjem svetih vrlina isceljuje sebe od sverazorne moralne bolesti: greha. Za pravilno i normalno mišljenje nužna je moralna čistota: „kao i On što je čist“; a ona se postiže svetim evanđelskim životom