telu ni svoga božanskog sabrata po duhu. Poreklom od đavola, mržnja ga je i srodila s đavolom, i duhovno porodila od đavola, te je sve misli i htenja izvodio iz đavolje laboratorije zla. Otuda je protiv sveg Božjeg u bratu svom: najpre protiv pravednosti njegove. I on ubija nevinog brata svog: „jer dela njegova behu zla, a brata mu pravedna“. Zlo je postalo ne samo glavna stvaralačka sila njegovog saznanja i logike, nego i vrhovni kriterij svega, otuda je Kain svesni ubica, ubica sa „razumskih“, „logičkih“ razloga: svesni bratoubica, a time i bogoubica. Jer hoće da ubije ono što je od Boga u njegovom bratu: pravednost njegovu, „pravedna dela“ njegova. Niko kao sveti Bogoslov nije tako jasno i sveobuhvatno osećao i sagledao da se sve u našim ljudskim svetovima svodi na dva praizvora, na dva pranačela: Boga i đavola. Sva dobra u našem čovečanskom svetu imaju svoj praizvor u Bogu, a sva zla – u đavolu. Produženo do kraja, svako dobro odvodi Bogu; produženo do kraja, svako zlo odvodi đavolu. Kroz svoja „zla dela“ Kain je pretvorio zlo u svoju naviku, u svoju prirodu, u svoju logiku; i to ga je orodilo i srodilo sa Zlim, sa đavolom. Tako je on dobrovoljno rodio sebe duhovno od đavola, postao „dete đavola“. Nasuprot tome, kroz dobra dela čovek pretvara dobro u svoju naviku, u svoju prirodu, u svoju logiku, u svoj karakter; i to ga orođuje i srođuje sa Dobrim, sa Bogom. Na taj način čovek se dobrovoljno rađa duhovno od Boga, postaje „dete Božje“, Sin Božji