reklo čoveka; onda se luta po tami i traži njegovo poreklo među životinjama, stihijama, stvarima ovoga sveta. A čovekoljublje, a ljubav aktivna odvodi čovekovo osećanje i saznanje Bogu: i on i sebe i brata koga voli vidi u Bogu i Bogom, i otkriva da je i njegovo poreklo i poreklo njegovog brata u Bogu, od Boga. Zato je zapovost o ljubavi – prazapovest, svezapovest i za Gospoda Hrista. Po samoj prirodi svojoj ljubav je logosna, božanska; a i čovek je po prirodi svojoj logosan, bogolik; zato je i ta božanska, logosna, bogočovečanska ljubav za njega nešto kongenijalno, srodno, prirodno. A Bog Logos je i postao čovek, da bi pokazao svu tu srodnost između Boga i čoveka, to jedinstvo pri svoj raznolikosti priroda i bića. Ako je reč o rodu ljudskom, onda je „zapovest da ljubimo jedan drugoga“ „od početka“ samog roda ljudskog. Ako je reč o novom čovečanstvu, o čovečanstvu Hristovom, o bogočovečanstvu, onda je opet ta zapovest „od početka“. I to sve zato, da bismo bili svesni ovoga božanskog porekla, jer „nije od Boga koji ne ljubi brata svoga“ (1. Jn. 3,10). Ljubi li brata svoga, čovek odmah oseti da su i on i brat njegov „od Boga“. Stoga i postupa sa bratom svojim božanski, jer ljubav i jeste božansko postupanje ljubećeg sa ljubljenim. Mrzi li čovek brata svoga, izgubio je osećanje i saznanje i o njegovome božanskom poreklu, te i sebe, pa i dušu svoju, izvodi, svesno ili nesvesno, od đavola, jer „koji god tvori greh – od đavola je“ (1. Jn. 3,8)