ću spasao nas je smrti kao prokletstva: iskupio nas je, dao je sebe Bezgrešna za nas grešne. Kao čovek umro, kao Bog spasao nas i iskupio: jer je sva tajna Gospoda Isusa u tome što je On Bogočovek, što je On Bog – postao čovek, i kao Bogočovek izvršio spasenje prirode ljudske, i kroz spasenje dao joj sva božanska blaga.

Sve što je čovekovo, ima svoju večnu vrednost i večni smisao samo u Bogočoveku. Samo i jedino u Bogočoveku dat je pravi, istinski čovek, čovek savršen i dovršen: jer je čovek samo Bogom čovek, ili tačnije: samo Bogočovekom čovek, samo u Bogočoveku čovek. Ko je pravi, večni čovek? Samo Bogočovek. Jer jedino u Bogočoveku čovek je sav od večne istine, od večne pravde, od večne ljubavi, od večnog života. Bez Bogočoveka, čovek je, na kraju svih krajeva, prokletstvo, i zbir svih prokletstava; sa Bogočovekom, čovek je blagoslov, i zbir svih blagoslova Božjih. U čudesnom Gospodu Isusu, naročito u Njegovoj mnogoznačajnoj smrti za rod ljudski, Bog nas je blagoslovio svakim blagoslovom (Ef. 1,3), i oslobodio ljude prokletstva koje je bilo na njima.

Kakvo je sve prokletstvo bilo na rodu ljudskom do ovlaploćenja Gospoda Hrista koji ga je izobiljem blagoslova svoga bogočovečanskog podviga skinuo, objašnjava sveti Zlatoust: Adam je bio podvrgnut velikom prokletstvu, a Gospod Hristos velikom blagoslovu. Adamu bi rečeno: da si proklet u delima svojim (1. Mojs. 3,17; 4,11); tako i onima što su živeli posle njega: proklet ko nemarno radi delo Gospodnje (Jerem. 48,10), i još: proklet svaki koji ne ostane na svima rečima ovoga zakona (5. Mojs. 27,26), i još: proklet svaki onaj koji visi na drvetu (5. Mojs. 21,33). – Eto koliko je prokletstava. Od njih nas je oslobodio Hristos, postavši za nas kletva (Gal. 3,13). Kao što je On i ponizio sebe da bi nas uzvisio, i umro da bi nas učinio besmrtnima, tako je i postao kletva da bi nas ispunio blagoslovom. Šta se može sravniti sa ovim blagoslovom, kada se preko kletve daje blagoslov? Nije On sam imao potrebu za blagoslovom, nego ga daje čoveku. Kao što ja, govoreći da je On ponizio sebe, ne razumem neku promenu u Njemu nego Njegovo snishođenje iz razloga domostroja spasenja, tako i govoreći da je On dobio blagoslov, ja razumem ne to kao da je On imao potrebu za blagoslovom, nego opet pokazujem Njegovo snishođenje iz razloga domostroja spasenja. Tako dakle, blagoslov se odnosi na Njegovu čovečansku prirodu. Vaskrsnuvši iz mrtvih, Hristos već više ne umire (Rim. 6,9) i ne podleži kletvi; ili, bolje reći, On i pre toga nije podležao kletvi, ali ju je primio na sebe, da bi izbavio od nje čoveka.

Zašto je, po Mojsijevom zakonu, proklet pred Bogom svaki koji visi na drvetu? To objašnjava Mojsije u zakonu: Ko zgreši tako da zasluži smrt, te bude osuđen na smrt i obesiš ga na drvo, neka ne prenoći telo njegovo na drvetu, nego ga isti dan pogrebi, jer je proklet pred Bogom ko je obešen (5. Mojs. 21,23). To znači, ovakva smrt bila je znak krajnje poročnosti, zbog čega je osuđen na takvu smrt bio proklet pred Bogom. Nije svaki koji visi na drvetu, veli blaženi Jeronim, proklet pred Bogom, nego onaj koji je učinio greh dostojan smrti, te ubijen zato i obešen na drvetu. Nije on proklet stoga što visi na drvetu, nego stoga što je pao u takav greh, da je zaslužio da bude raspet.

Gospod Hristos, primivši krsnu smrt, iako bezgrešan, primio je na sebe prokletstvo te smrti, i Svojom nezasluženom smrću uništio prokletstvo koje je bilo na rodu ljudskom. Pošto je onaj koji visi na drvetu proklet, veli sveti Zlatoust, to je onaj koji je imao da razreši tu kletvu trebao biti slobodan od nje, i primiti na sebe tu kletvu nezasluženu mesto one zaslužene, stoga je Hristos i primio na sebe takvu kletvu i njome uništio onu zasluženu. I kao što nevin čovek, koji se reši da umre mesto osuđenoga na smrt, izbavlja ovoga od kazne, tako i Hristos učini. Pošto Hristos nije podležao prokletstvu za prestupanje Zakona, to je On i primio na sebe prokletstvo koje smo mi zaslužili a ne On, da bi sve oslobodio od zasluženoga, jer On greha ne učini, niti se obmana nađe u ustima njegovim (Is. 5,39). Kao što, dakle, onaj koji je umro mesto onih koji su imali umreti, oslobođava ove od smrti, tako i Onaj koji je primio na sebe prokletstvo – oslobodio je od prokletstva.

Nevini Gospod Hristos postao je za nas kletva na taj način, što je primio na sebe prokletstvo prvorodnoga greha i svih grehova svega sveta (Jn. 1,29), sa svima strašnim posledicama greha: nemoćima, mukama, stradanjima, smrću, koje i sačinjavaju tužnu i neminovnu kaznu za greh. Spasitelj je, iako bezgrešan, te kao takav slobodan od prokletstva za neispunjenje Zakona, podneo sve muke i kazne koje zbog greha leže na rodu ljudskom, i time nas iskupio od prokletstva greha. Svi su narodi bili pod prokletstvom, veli sveti Justin Filosof, jer su svi bili podložni gresima i porocima. Gospod Hristos je primio na sebe prokletstvo sviju, za sav rod ljudski podneo poniženje i smrt, da bi Svojom smrću i vaskrsenjem pobedio smrt.

Nas je tajna naučila i mi verujemo, izjavljuje sveti Grigorije Niski, da je ljudska priroda spasena kroz sjedinjenje sa Logosom. Jer Onaj koji radi nas postade greh (2. Kor. 5, 21) i kletva (Gal. Z,1Z), kako to veli apostol, i uze na sebe nemoći naše, po reči proroka Isaije (Is.53,4), ne ostavi pri sebi neizlečene: greh, kletvu i nemoć, nego smrtno bi progutano životom (2. Kor. 5,4); raspet po nemoći, živ je po sili (2. Kor. 13,4); kletva bi pretvorena u blagoslov.

Po svetom Maksimu Ispovedniku, kroz Adamov prestup prokletstvo je leglo na svu zemlju i na sav ljudski rod. Da bi tvar primila blagoslov Boga Oca, Sin Božji postaje kletva i greh, uništavajući kletvu i uzimajući greh sveta na sebe. Dve su kletve bile na čoveku: jedna je plod ljudske slobodne volje, tojest greh, a druga – smrt, koja je s pravom bila dodeljena prirodi zbog dobrovoljnog greha. Bog, tvorac prirode, u osuđenoj prirodi dobrovoljno uze na sebe kletvu, tojest smrt, i živeći u čoveku po volji greha kletvu ubi svojom vlastitom smrću – krstom.

Greh se razgranao kroz svu prirodu ljudsku, i u svakom čoveku sazreo smrću, zato su svi ljudi, svi narodi bili pod grehom, i stoga pod prokletstvom greha – smrću. Gospod Hristos, uzevši na sebe prirodu ljudsku, i time joj davši sve blagoslove božanske, Svojom krsnom smrću izlio je blagoslov Svoj na sav rod ljudski, na sve ljude, na sve narode. I taj blagoslov dostupan je svima ljudima kroz veru u Hrista Spasitelja. Tu nema izuzetka: i izabrani narod i neznabošci mogu tom verom u Bogočoveka primiti sve darove Svetoga Duha, koji u svakome oplođuju, izrađuju pravednost, besmrtnost i život večni. Tako i na neznabošce dolazi blagoslov Avraamov kroz Gospoda Isusa, jer je Gospod Isus došao na svet radi spasenja svih ljudi, i umro za spasenje svih. Objašnjavajući ove apostolove reči iz Poslanice Galatima (3,13-14), sveti Kiril Aleksandriski veli: Smrt Hristova postade spasonosna za svet, jer On postade kletva podnevši smrt i bivši obešen na drvetu, da bi greh uništio, da bi blagoslov Avraamov bio na svima narodima u Hristu Isusu, tojest da bi se opravdali narodi verom, po obećanju datom Avraamu, da obećanje Duha primimo kroz veru. Kada, dakle, smrt Hristova uništi zakonsku kletvu i donose blagoslov Avraamov narodima, tojest blagodat kroz veru, i učini nas zajedničarima Svetoga Duha, onda znači da Hristova smrt nije bila smrt običnog čoveka, nego da Logos, postavši telo, postrada telom za svet, i Njegovo stradanje bi dovoljno za iskupljenje sveta.

„Da na neznabošce dođe blagoslov Avraamov“. Na koji način? pita sveti Zlatoust. I odgovara: U semenu tvome, rečeno je, blagosloviće se svi narodi (1. Mojs. 22,18), tojest u Hristu. A ako bi se govorilo o Jevrejima, kako bi bilo u saglasnosti sa zdravim razumom, da oni koji podleže prokletstvu zbog narušenja Zakona postanu vinovnici blagoslova za druge? Ta niko od onih koji su pod prokletstvom ne može dati drugome blagoslov kojega je sam lišen. Otuda je jasno, da je sve ovo rečeno o Hristu, pošto je On bio seme Avraamovo, i kroz Njega se blagosiljaju narodi, te se na taj način javlja obećanje Duha. Ukazujući upravo na to, apostol i kaže: da obećanje Duha prime kroz veru. A pošto se blagodat Duha ne može izliti na neblagodarnog i onog koji je u neprijateljstvu, to se blagosiljaju prvo kroz skidanje prokletstva; a potom, budući opravdani kroz veru, dobijaju blagodat Duha. Na taj način krst je uništio kletvu, a vera je uvela opravdanje, a opravdanje je nizvelo blagodat Duha

i našu prirodu i sve što je toj prirodi sopstveno. Lično i odnosno usvojenje je ono kada neko prihvata ličnost nekoga drugoga kroz odnos, iz milosrđa, na primer, ili iz ljubavi, te umesto nejga govori reči koje su radi njega, a koje mu uopšte nisu bliske; tim usvojenjem je naše prokletstvo i bogoostavljenost i tome slično, iako nisu prirodni, Hristos učinio svojim, ne kao da bi On to bio ili da je to postao, nego prihvatajući našu ličnost i svrstavajući se među nas. Takvo pak značenje imaju reči: "postavši za nas prokletstvo"