a se diže pokrivalo sa srca, i on ulazi u novi svet, svet božanski, bezgranični, beskrajni – istinom, ljubavlju, pravdom, životom, i svim savršenstvima. ? kroza sve to – svet beskonačni slobodom. Jer tek tu nastaje sloboda za naše ljudsko srce, za naš ljudski um, za naše ljudsko biće: i naše misli imaju pred sobom božansku bezgraničnost i beskonačnost i večnost, tako i naša osećanja, i naša duša, i naša savest, i naša sloboda. Tu nema onih tamnica greha i strasti, koje drže čoveka, i um njegov, i srce, i savest u – tami, u ropstvu smrti, prolaznosti, konačnosti, zagušljivosti. ? dade?

Ovde je ona jedina istinska, jedina prava sloboda: sloboda od greha. Jer je samo sloboda od greha – istinska sloboda. ? to je sloboda koju samo Jedini Bezgrešni, Gospod Hristos, daje (Jn. 8,32-36), i u njoj održava i naše biće, naš um, naše srce, naš život. On, i Duh; njegov Sveti koji obavlja u nama delo spasenja. Otuda novozavetna, isključivo novozavetna blagovest: „Gde je Duh Gospodnji, onde je sloboda“, jedina istinska sloboda. ? sve druge, takozvane, slobode nisu drugo do razna obličja ropstva. Greh, i sve što je od greha, i jeste jedino stvario ropstvo za čoveka; a Hristos, i sve što je od Hrista, i jeste jedina stvarna sloboda za čoveka. Stoga sveti apostol savetuje hrišćane: „Stojte u slobodi kojom nas Hristos oslobodi, i ne dajte se opet u jaram ropstva uhvatiti“ {Gl. 5,1). Kroz Evanđelje mi ljudi smo „na slobodu pozvani“ (Gl. 5,13); samo da ta sloboda naša „ne bude na želju telesnu“ (Gl. 5,13). „Robovi greha“ (Rm. 6,20) nikada ne mogu biti istinski slobodni, niti znaju šta je prava sloboda. Naša sloboda je u beskonačnom bogoupodobljavanju, hristoupodobljavanju.

Pred tama je večito kao ideal i uzor Lik Gospoda Hrista: „preobražaeamo se u taj isti lik, u taj isti obraz, u go isto obličje“. Jer je naš krajnji završni cilj: formirati u sebi obličje Hristovo – saobraziti se Hristu (Gl, 4,19), Još pre stvaranja sveta, u svojoj predvečnosti Bog ljude unapred „odredi da budu jednaki obličju Sina njegova“ (Rm. 8,29).

Radi toga im je dato Evanđelje. ? pre svega: radi toga je sam Bog Logos, „koji je obličje Boga nevidljivoga“ (Kl. 1,15), postao vidljivi čovek. Da bismo se saobrazili Njemu, upodobili, usličili Njemu: ohristoligčili. Kako to biva? Na koji se to način „preobražavamo u taj isti lik“? Pomoću svetih tajni i svetih vrlina. Svaka od njih mala u nama živi lik Hristov na temelju one praiskonske hristolikosti ljudske prirode. U toj prvobitnoj prahristolikosti naše prirode i taji se Hristovo praevanđelje.
Postavši čovek, Gospod Hristos je objavio to naše praevanđelje u njegovoj potpunosti i savršenstvu, i tako se dobilo Hristovo Evanđelje. Cilj je čovekovog postojanja da svoje praevanđelje preobrazi u Hristavo Evanđelje, i tako mu da potrebnu božansku punoću, savršenstvo i večnost. To preobražavanje naše je dug i neprekidan podvig, jer su u Bogočovaku Hristu sva božanska savršenstva koja nam valja dostići. Jer mi smo pozvani da rastemo „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“ (Ef. 4,13).

I na tom putu mi se stalno „preobražavamo iz slave u slavu, kao od Gospodnjega Duha“. Jer nas Gospodnji Duh, Duh Sveti i vodi i uvodi u sva savršenstva Hristova. Njime, samo Njime ljudi postaju hristoliki, i postižu božanski cilj svoga postojanja u svima svetovima