je prosijavala svetlost nepristupnog Božanstva. Iako je ta oposredovana svetlost bila data Mojsiju, i preko njega Izrailju, i to data privremeno, ipak sinovi Izrailjevi nisu mogli gledati nju. Za jaku svetlost potreban je jak vid. Takvog vida nije bilo u Izrailja zbog robovanja grehu, smrti i đavolu. Bolesne, ranjave oči teško podnose i slavu svetlog. Tačno, ranjave oči Izrailja nisu mogle podneti ni prolaznu svetlost, koju je Bog preko Mojsija pokazao Izrailju. Zato „Mojsije metaše pokrivalo na lice svoje“. Naviknute na mrak, oči Izrailjaca nisu volele, niti mogle, niti htele da gledaju i u oposredavanu svetlost Božju. Iz greha se neprekidno luči tama, kao iz dobra svetlost. I dokle god je greholjublje glavna i omiljena sila duše čovekove, dotle on i voli tamu, i živi u njoj, i ostaje u njoj dobrovoljno. Dokaz? Izrailj. Ne samo u vreme Mojsija, nego i kasnije on je upravo ostao u svom greholjublju, i zato ljubitelj tame, Stoga sveti apostol upozorava na tu istorijsku istinu i činjenicu