koro se i ne primećuje, kao da je nema. Jer šta znači svetlost sveća i svećica, pa i svih požara starozavetne vere u istinitog Boga, kada oko nas plamte bezbrojna sunca božanska, svako hiljadama puta svetlije od ovog vidljivog sunca u vidljivom svetu? Nema sumnje, samo je Hristova slava istinska slava. Jer je neprolazna, besmrtna, večna, bezgranična, zato što je božanska. ? Gospod Hristos – sav Bog, svim Božanstvom, svim neiskazanim svetlostima svoga Božanstva prisutan je u našem čovečanskom svetu, prisutan u telu svom čovečanskom a zatim u Bogočovečanskom telu Crkve. Novozavetni čovek, ma kako pravedan i svet, prosto nema dovoljno očiju da se nagleda te slave, prosto nema dovoljno vida da je vidi i u svima njenim beskrajnostima i bezgraničnostima. Jer koje od zemnorodnih bića može sagledati neiskazanu slavu Trosunčanog Božanstva, mada od njenog bleska zaklanjaju lice svoje šestokrili Serafiimi i mnogooki Heruvimi? Stoga bogomudri apostol jasno podvlači tu razliku između slave starozavetne i slave novozavetne: „Jer i ono što se proslavi nije slavno u ovom slučaju prema prevelikoj slavi“. I nastavlja istu blagovest