etlosti“ iz Hrista u dušu čovekovu. Što više vrlina, to više sprovodnika „istinite svetlosti“. Evanđelska ljubav prema ljudima ispunjuje čoveka „istinitom svetlošću“, i pomoću nje on osvetljuje bića ljudska, i otkriva u njima bogoliku braću svoju. On vidi osvetljene sve puteve koji dušu ljudsku vezuju sa Bogom. A pre svega vidi jasno put koji dušu njegovu vezuje sa Bogom, vodi Bogu. On onda jasno zna božanski cilj i smisao svoga bića, i ostvaruje ih pomoću svog evanđelskog življenja. On zna kuda ljudsko biće ide: kroz ovaj svet putem evanđelskih vrlina – u onaj, božanski svet; iz ovog života – u onaj, božanski život, nadsmrtni i večni. Ne veruje li čovek u Gospoda Hrista, u tu jedinu „istinitu svetlost“, on ne zna kuda ide, ne zna pravi cilj i smisao svoga života na zemlji, niti vidi niti zna pravi životni cilj i smisao i ostalih ljudi, jer nema „istinite svetlosti“, koja jedino osvetljava sva ljudska bića do dna, do njegovog božanskog cilja, tako i svet. Na primer: mržnja je tama; mrzi li čovek nekoga, on ga ustvari mrzi, jer ga ne vidi kao božansko stvorenje, ne raspoznaje kao bogoliko biće; nije našao put u njegovu dušu, jer nema „istinite svetlosti“ u sebi koja bi mu osvetlila biće brata koga mrzi, i pokazala sa njegove večne, besmrtne strane. U toj tami, u tom neznanju o čoveku žive svi koji svode čoveka na smrtno biće, ili na telo, ili na životinjskog potomka, ili na životinju. A to ustvari i jeste prava mržnja prema čoveku: odricati mu nebesko, božansko poreklo, bogoliku dušu, i svoditi ga na smrdljivu i crvljivu lešinu. Sveti Bogoslov piše: „Koji govori da je u svetlosti, a mrzi na svoga brata, još je u tami“. Prava, jedina prava i jedina istinska ljubav prema čoveku jeste: smatrati čoveka za bogoliko i večno biće; videti u njemu svoga besmrtnog i večnog brata, brata ne samo u ovom nego i u onom svetu. Samo takva ljubav zna čoveka istinski; samo se takva ljubav ne sablažnjava o čoveka. Sveti Bogoslov blagovesti: „Koji ljubi brata svoga, u svetlosti živi – ἐν τῷ φωτὶ μένει, i sablazni u njemu nema“. Ljubav evanđelska i jeste najbolje i najsigurnije sredstvo za pravilno poznanje čoveka. U čovekoljublju je metod čovekopoznanja. A u čovekomržnji – uzrok čovekoneznanja. Ljubav otvara oči na sve svetove, te čovek pomoću „istinite svetlosti“ vidi logosna jezgra svih stvorenja i tvari, vidi i zna kuda ide. A mržnja zaslepljuje oči, te čovek ne vidi u čoveku ni logosno biće, ni brata; tako ni u svetu, u prirodi, ne vidi Božju tvorevinu, već delo ili slučaja, ili slepe sile, ili neke neophodnosti. A sve su to lažni bogovi, idoli: ideje = idodi, ideje = bogovi, tako su to ustvari idolopoklonici, poklonici mrtvim i lažnim bogovima. Oni zaista u tami hode, i ne znaju kuda idu i sami, i ovaj čudni svet Božji. Evanđelist izjavljuje: „Koji mrzi na svoga brata, u tami je i u tami hodi, i ne zna kuda ide, jer mu tama zaslepi oči – ἡ σκοτία ἐτύφλωσε τοὺς ὀφθαλμοὺς αὐτοῦ.“ Kao što je ljubav živa stvaralačka sila božanska, tako je i mržnja živa stvaralačka sila demonska. Što važi za ljubav, važi za sve evanđelske vrline; ali isto tako, što važi za mržnju, važi za sve grehe. Kao što svaka vrlina luči svetlost, tako svaki greh luči tamu. Stoga vrline otvaraju oči čoveku, a gresi ih zaslepljuju