k, Isus iz Nazareta, ali su spasilačke sile njegove uvek iste, uvek sveže, uvek i stare i nove, jer su večne. Večno ne stari; ono je uvek novo i mlado, zato životvorno i stvaralačko. Kada čovek našega veka verom usvoji Bogočoveka, kroz njega odmah zastruje i razliju se božanske životvorne sile, koje čoveka obnavljaju potpuno: daju mu misli nove, osećanja nova, život nov; a to su misli besmrtne, osećanja besmrtna, život besmrtni i večni. I ukoliko čovek pomoću svetih tajni i svetih vrlina više useljuje u sebe božanske sile Hristove, utoliko one više potiskuju greh i tamu greha iz njega, potiskuju ih svojom božanskom svetošću i svetlošću. Tada čovek doživljuje i sebe i svet oko sebe kao nešto istinski novo, božanski novo, jer i sebe i svet oko sebe gleda i vidi u logosnoj svetlosti: i doživljuje ih kao logosnu tvorevinu. Sveti Bogoslov blagovesti: „Opet vam pišem novu zapovest, što je istinito u njemu i u vama; jer tama prolazi, i svetlost istinska već svetli – τὸ φῶς τὸ ἀληθινὸν ἤδη φαίνει.“ „Istinita svetlost“ ulazi u čoveka verom u Bogočoveka, i vascelog čoveka rađa Bogom (Jn. 1,9-13), preporađa Bogom pomoću božanskih sila koje su u svetim vrlinama: ljubavi, pravdi, molitvi, postu, krotosti, smernosti. Kroz ovaku od njih „svetlost istinita“ se razliva po celom biću čovekovom i „svetli“, svetli i samom njemu i ljudima oko njega