daje čoveku sile da je ostvaruje. To nije reč knjiška, suva, paragrafska, već reč – živa sila, koja je „od početka“ ista, i trajući neprestano kao ista, postala je živo predanje, koje se kanalima žive vere predaje s jednog na drugog, iz veka u vek, tako – do kraja vekova. Zato je to „stara zapovest“. I još je „stara“ zato što je ostala onakva kavu ju je Hristos dao, niko ništa joj nije dodao ni oduzeo. Ona se preliva kao živa stvaralačka sila, božanska sila, iz jednog pokolenja vere u drugo, i tako dok traje roda ljudskog. Božanskom Istinom svojom, Božanskom Pravdom svojom, Božanskom Mudrošću svojom, Božanskom Silom svojom Evanđelje je staro kao i Bog, a na zemlji – kao i Bogočovek. Zato je ta stara Istina uvek i nova, i ta stara Pravda uvak i nova, te i Bogočovekov zavet čini Novim Zavetom, večito novim, u kome nikada ne stare večne božanske sile, koje spasavaju svet od greha, smrti i đavola. Čuvati „reč“ Hristovu onakvom kakvu ju je dao sam Gospod Hristos, to je prva i najveća dužnost najpre svetih Apostola a zatim i svih hrišćana. Svi su oni imaoci, čuvari i propovednici jednog istog Evanđelja, jedne iste „stare zapovesti“. Po tome se i raspoznaju. Sveti Boogoslov blagavesti: „Ljubljeni, ne pišem vam novu zapovest, nego zapovest staru koju imaste od početka – ἣν εἴχετε ἀπ’ ἀρχῆς. Zapovest stara jeste reč koju čuste od početka“