�ζονεία τοῦ βίου), – nije od Oca, nego je od sveta“. Svet – ὁ κόσμος koji sveti Evanđelist misli jeste greholjublje: želja, pohota tela; pohota očiju; gordost života: glavni gresi, i glavni organi greha. Svojim greholjubljem telo je postalo žarište greha, obitalište greha, rasadnik greha. A oči? Nenasitne oči su uvukle rod ljudski u greh; i najviše ga one i uvlače. Oči – to su najgladniji i najproždrljiviji šakali greha. Ako ih čovak ne obuzda celomudrijem, i ne obnovi umilenjem, ukroti pokajanjem, razneži sažaljenjem, one tako halapljivo gutaju grehe, da oni ipune i opustoše svu dušu njegovu. Teško čoveku sve dok oči svoje daje grehu „za oružje nepravde“ (Rim. 6,13). Ali je sreća njegova što on može sva svoja čula, pa i oči, dati Bogu „za oružje pravde“ (Rim. 6,1Z). Treći greh, koji sintezira sve grehe sveta, jeste: „gordost života“. To je prvi greh u svima svetovima: greh Satane. I izvor svih grehova. To je bio, to i zanavek ostao. Moglo bi se reći: gordost je svegreh. Svaki greh svojim životnim nervom izlazi iz nje, i drži se njome. „Gordost života“ – satkana je od bezbroj najraznovrsnijih gordosti, velikih i malih, malotrajnih i dugotrajnih. Da spomenemo najglavnije: gordost zbog slave (naučničke, državničke, uopšte položajne), gordost zbog lepote, gordost zbog bogatstva, gordost zbog dobročinstva, gordost zbog smernosti (da! zbog smernosti), gordost zbog milostivosti, gordost zbog uspeha … Koja je to vrlina, koju gordost ne pretvori u porok. Eno, gordost zbog molitve, pretvara molitvenika u fariseja, i isposnika u – samoubicu. Tako, svaki greh je ustvari greh gordošću, jer je Satana ustvari Satana gordošću. Da nije gordosti, ne bi bilo greha ni u anđelskom ni u čovečanskom svetu. Sve to „nije od Oca“. Od Oca je – jedinorodni Sin Božji. A On je – ovaploćena i oličena smernost pri svima svojim božanskim savršenstvima. I u njegovom Evanđelju početna vrlina, svevrlina je – smernost (sr. Mt. 5,3). Da, smernost, kao jedini lek od gordosti, i svih ostalih grehova