žive vatre. Jer je greh zaista oganj koji spaljuje u čoveku ono što je dobro i bogočežnjivo. Glavno je: ne dati u duši svojoj mesta greholjublju. Onda će čovek i moći izbegavati veće grehove. A nailaziće na njega, i on će katkad i padati u one koji se čine nesvesno, novoljno. Padne li i u veći greh, hristoljubiv čovek će pokajnički pribeći čovekoljubivom Spasitelju, koji je uvek gotov da nas očisti od greha, da nam oprosti greh, i da posreduje za nas kod Boga Oca. Glavno je: nositi i gajiti u duši hristoljublje. A čovekoljubivi Gospod zna slabosti ljudske prirode, stoga i oprašta grehove onome koji priznaje, koji iopoveda svoje grehe, tj. koji se kaje za njih. Pokajanje i jeste mržnja na grehe, borba sa gresima do njihovog potpunog uništenja blagodatnom pomoću čovekoljubivog Spasitelja. Bogoslov piše: „Dečice moja, ovo vam pišem, da ne grešite, i ako ko sagreši, imamo zastupnika – Παράκλητον – kod Oca, Isusa Hrista pravednika. I On je umilostivljenje za grehe naše – ἱλασμός ἐστι περὶ τῶν ἁμαρτιῶν ἡμῶν, i ne samo naše nego i svega sveta“. Gospod Hristos je umilostivljenje Oca za grehe naše: jer moleći se Ocu za nas grešne telonosce, On ukazuje na savoje rane radi nas, na svoje telo, ljudsko telo, koje je bilo na zemlji bezgrešno, i zanavek takvo i ostalo. On je umilostivljenje Oca i za grehe celoga sveta: jer je radi nas svih, i mesto nas svih, i u ime nas svih podneo bezbgrojna stradanja od kolevke pa sve do krsne smrti, te svežrtve; i to podneo iz beskrajnog čovekoljublja. Da nije tog Spasiteljevog umilostivljenja za grehe sveta, svet bi dosada po pravdi Božjoj trebalo da bude mnogo puta uništen zbog grehova svojih