inom, i molitvom, i postom, i smirenošću, i krotošću i trpljenjem, i svakom uopšte svetom evanđelskom tajnom i svetom vrlinom.

Prisustvo Gospoda Hrista u duši kroz svete tajne i svete vrline ispunjuje dušu božanskim miomirom, i izgoni iz nje svaki zadah i svaki smrad greha, strasti i zla. Stoga hristočežnjive misli, hristolika osećanja, hristonadahnuta dela mirišu Hristovim miomirom. To osećaju svi hrišćani finije duše, tojest svetije duše. ? to su oni hrišćani koji su hristočežnjivim podvizima proterali iz sebe grehe, i zasadili miomirisne biljke evanđelskih vrlina, koje što više rastu, sve jače mirišu, mirišu im korenje i grane i cvetovi i plod. Stoga se hristočežnjivi hrišćani s ushićenjem mole Sladčajšem Gospodu: Isuse, cvjete blagovonij, oblagouhajaj mja – Isuse, cvete miomirisni, omiomiri me! (Akatist Isusu Sladčajšemu, Ikos 12). I njegovoj čudesnoj Bogomajci s umilenjem kliču: Radujsja, roždšaja blagouhanije – Raduj se Ti koda si rodila Miomir! (Akatist Presvjatjej Bogorodicje, pjesan 1). Radujsja, sladkouhanij krine, Vladičice, vjernih blagouhajaj, kadilo blagovonoje, i miro mnogocjenoje – Raduj se, slatkomiomirisni krine, Gospodarice, Ti koja omiomiruješ verne! Ti, kade miomirisni, i miro skupoceno! (tamo). Marije Mati Božija, blagouhanija čestnoje selenije… = Marijo, Majko Božja, sveto obitalište Miomira. . . (Posledovanije ko svjatomu pričaščeniju, Kanon, pjesan 5, Bogorodičen)

iomirom sve više oduševljavaju za podvige spasenja. Jer oni koji podvizima grade svoje spasenje dobijaju od toga miomira nove snage, on ih opija, zanosi, ushićava, oduševljava na sve veće i veće podvige spasenja. Isto tako, u „onima koji propadaju“ hrišćasni se javljaju kao „Hristov miomir“ i žele da ih omiomire, ali oni ostaju uporno u gresima svojim, u smradu svom. Šta to znači?
Znači da ljudi zaista slobodno raspolažu sobom, svojom dušom: i pri očiglednosti Hristovog miomira, koji predstavlja izuzetnu vrednost u svetu, oni dobrovoljno ostaju u svome smradu, hrane se otrovnim pomijama, i neće sa Hristom i za Hristom, neće sa hristonoscima i hristoljupcima, iako su i ovi od iste ljudske građe od koje i greholjupci i smradoljupci. Kao što je Hristos i sve Hristovo – miomir, tako je smrad i sve grehovno, đavo i sve đavolje – smrad, zlosmradije. Očigledna je istina, dostupna svačijoj proveri: kroz poznanje i jednih i drugih ispoljava se ono što im je u duši – miris ili smrad. U tome je novina evanđelskog otkrivenja. Za miomir bogopoznanja i smrad đavopoznanja saznali smo od ovaploćenog Boga i Gospoda Isusa Hrista.

Javljajući kroz sebe „miomir Hristov“, hrišćani javljaju „miris života za život„, te tako nema dvoumljenja oko toga: jasno znamo šta je ono što miriše „na život“, na besmrtnost, na život večni.
A šta je to? Sve što je Hristovo i evanđelsko. Život je u srži logosan (Jn. 1:4), tojest Hristov, i stoga odiše miomirom Hristovim. Da bi to mogao osetiti , čovek treba da ima blagodaću evanđelskom osvećena i oblagodaćena čula. No hrišćani, javljajući kroz sebe miomir Hristov, potpuno jasno razlikuju ono što miriše na smrt, „miris smrti„. Nema nesporazuma: „miris smrti“ gnezdi se u gresima, u zlu. Ako je čovek greholjubiv, onda duša njegova miriše na smrt, i iz njega se širi „miris smrti“ koji je svakome „na smrt“, čim ga unese u sebe i zadrži u sebi. Kao što se telo u smrti i od smrti raspada, truli i smrdi, tako se i duša, umirući kroz grehe, raspada i smrdi. Po svetoj reči prorokovoj: „Duša koja greši, ta umire“ (Jezek. 18:20), što znači: ta smrdi, ta miriše na smrt, zaudara na smrt.

„I za ovo ko je vrstan„? to jest, ko je vrstan, ko dostojan da bude „Hristov miomir Bogu„? Ko? Samo onaj koji se svom dušom, svim srcem, svim umom smiri pred čudesnim Gospodom Isusom, i u svoju svesiromašnu dušu (da, svesiromašnu, jer je bez Njega duša ljudska ne samo siromašna, nego uvek i svuda svesiromašna) primi Gospoda Isusa, i ostalim Ga svetim dobrodeteljima i svetim tajnama zanavek zadrži i nastani u svojoj duši. A iz Njega – uvek se luči neiskazani miomir božanski