tu, i šta hoće sa svetom. I mi, posle Hrista, možemo smelo reći: Znamo šta Bog misli o svetu, o čoveku, rodu ljudskom, dobru, o zlu, o istini, o pravdi, o svemu što je važno za čoveka i o čemu čovek misliti može.

To je „filosofija po Hristu“ (Kol. 2,8), filosofija po Bogočoveku, dok su sve ostale filosofije – filosofije „po čoveku„, „po kazivanju čovečjem„, „po stihijama sveta“ {Kol, 2, 8).
Glavna odlika ove Bogočovekove filosofije sastoji se u tome što je ona ova empirina, sva eksperimentalna, sva opitna, sva zasnovana na iskustvu. Misao ? Bogu – empirična? Da, sva – empirična, jer eno Boga u telu, međ ljudima, u našem ljudskom životu i svetu i iskustvu. I to može svaki lično proveriti: svojim doživljajem, svojim opitom. Misao ? Božanskoj Istini takođe je sva empirična i pristupačna svačijem iskustvu.

Pa misao ? vaskrsenju, ? besmrtnosti, ? večnom životu, ? spasenju, ? pobedi nad smrću i grehom i đavolom, sve je to čista empirija, čisto iskustvo, evanđelsko i bogočovečansko i opštehrišćansko. Sa malo dobre volje, izražene živom verom i ljubavlju, to može doznati svaki svojim ličnim opitom. U sve te stvarnosti čovek se može lično uveriti, ako dobrovoljno poveri sebe Bogočoveku Hristu. Jer On niti sebe, niti išta svoje ne nameće ljudima, pošto su slobodna bića.
On sve prepušta njihovoj slobodi i ljubavi, njihovoj neiznuđenoj ljubavi i dobrovoljnoj veri. Jer samo takva ljubav i samo takva vera jesu sredstva pomoću kojih čovek može lično doživeti sve božanske stvarnosti evanđelske kao nešto svoje, vaše, ljudsko. Sve su te stvarnosti ostvarene u Bogočoveku, u njegovom Bogočovečanskom telu, Crkvi. I to može svaki od nas osetiti i doživeti, ako slobodno poveruje u Hrista i zavoli Hrista.

Doživljavanje tih božanskih stvarnosti i jeste jedina stvarna i istinska pobeda bića ljudskog, pobeda koju samo čudesni Gospod Hristos daje ljudima: pobeda kroz koju saznajemo sve što Bog jeste, i sve šta nam On u Hristu čovekoljubivo daje i daruje. Zato hristonosni apostol i blagovesti: „Ali hvala Bogu koji nam svagda daje pobedu u Hristu, i kroz nas miris poznanja svog na svakom mestu“.
Eto glavne odlike istinskog poznanja, poznanja koje daje „filosofija po Hristu“, bogočovečanska filosofija: to poznanje miriše na Boga, odiše Bogom.
Mi cvet, a On – božanski miris u cvetu. Misao miriše na Boga. To jedina prava i zdrava misao, Postane li duša čovekova hristoverjem i hristoljubljem evanđelski cvet, ona miriše na Boga.
Svaka joj misao miriše na Boga. Otkuda to? Otuda što svaka božanska vrlina evanđelska razliva po duši božanski miris. Ljubav, zar to nije božanski miris u duši hrišćaninovoj? Pa pravda, pa dobrota, pa istina, – sve sam božanski miris. ? mržnja? – Demonski smrad. ? laž, a nepravda, a pohota, a srebroljublje? O! smrad, smrad, smrad!

Jer svaki greh smrdi, svaka strast, svaki demon. To su osetili, i proverili, i utvrdili najvidovitiji i najmudriji ljudi svetitelji. Greh je smrad pred Bogom. Smrad i u duši. Greholjubiva, grešna duša se po tome i poznaje od duhovnih bića što smrdi. Smrdi? Da, jer od bavljenja greha u duši, duša se raspada, gnije, truli, pa zato i smrdi. Prosto se ucrvlja duša od grehova. Jer gresi su svoje vrste duhovni crvi. Razjedaju li dušu, ona se usmrdi. O tome nam bogonadahnuto govori sveti Makarije Veliki.
? hristoljubiva, a hristonosna duša – sva miriše na Boga, na Hrista. Kroa hrišćane Bog „javlja“, „širi miris poznanja svog na svakom mestu“. Od tog mirisa beže demoni i podemonjeni ljudi.
Kada se posle svoje smrti sveti Nikolaj Studitski javio svome bolesnom učeniku Antoniju i iscelio ga od bolesti, od njegove se pojave Antonijeva koliba ispunila „velikim blagouhanjem“, velikim miomirom i silno zamirisala (Žitija Svetih, 4. februar). Da, hristonosci mirisom objavljuju Boga. Na osnovu novozavetnog iskustva, sveti apostol tvrdi: Bog „kroz nas javlja miris poznanja svog na svakom mestu„