ja zajednička. Srce moje je u tvom, tvoje u njegovom, svačije u svačijem, a sva srca sviju hrišćana u sabornom srcu Crkve, Jer je pisano: „A u onih koji verovahu beše jedno srce i jedna duša, i sve im beše zajedničko“ (D.Ap. 4, 32}.

Kao najosetljivija antena, takvo je srce svakog pravog hrišćanina. Ono prima sve što bruji, i zvoni, i miče se u duši drugih hrišćana; i odgovara na sve što je evanđelsko. ? Hristovo Evanđelje i čini naše osećanje istine zajedničkim, i osećanje pravde i osećanje ljubavi, i sva osećanja uopšte. Stoga je svaki hrišćanin – svoje vrste evanđelski svečovek. U njegovom srcu ima svakoga, pogotovu svačijeg bola, i tuge, i radosti, i besmrtnosti, i večnosti. Saosećati svima, to je naš hrišćanski poziv, i podvig, i život. Srce moje nije moje, već svačije; i oko moje nije moje, već svačije; i spasenje moje nije moje, već svačije.
Ništa evanđelsko što je u tebi, nije samo tvoje, nego je kroz tebe zajedničko svima. Ne osećaš li tako, onda si obesvetio svoj evanđelski dar, osamoživeo, osebičio. Sve što je evanđelsko, čim uđe u tvoju dušu, uđe da se oplodi u njoj i, oplodivši se, izraste iz nje i uraste u bližnje. Tako se obavezno vrši saborniziranje, ozajedničenje, socijalizacija svakog hrišćaninovog osećanja i raspoloženja. Svim bićem svojim hrišćanin je rasprostrt po celom bogočovečanskom telu Crkve. Zato je u hrišćana sve zajedničko svima, sve saborno.

Sveti apostol Pavle je savršeni obrazac te evanđelske saosetljivosti, svesaosetljivosti. On sav pripada drugima: kroz brigu ? bližnjima on se dušom preselio u njih, saovaplotio njima, ovaplotio u njih. Sasvim je prirodno što saoseća svima: tuguje svačijom tugom, brine svačiju brigu, raduje se svačijoj radosti. ? svim tim on radi jedno: spasava sebe kroz bližnje.

Spasonosno je samo ono evanđelsko osećanje, i raspoloženje, koje se iz tebe prelilo u bližnje, i postalo njihovo. Na sigurnom si putu spasenja, ako spasavajući sebe spasavaš u isto vreme i bližnje. Niko se ne može spasti drukčije nego kroz bližnje. Evanđelska molitva postaje spasonosna po mene, ako se molim i za bližnje; evanđelska vera, evanđelski post, evanđelska ljubav, evanđelske vrline uopšte, spasavaju ako bivaju radi bližnjih, a kroz njih radi mene sama. Moja evanđelska tuga spasonosna je po mene, ako je u isto vreme tuga radi svih. Što važi za tugu evanđelsku, važi i za radost evanđelsku. Zato sveti apostol i veli da je njegova radost – „radost sviju“. Očigledno je, on ne prestaje ponavljati u raznim oblicima osnovnu evanđelsku blagovest: „Radujte se s radosnima, i plačite s plačnima“ (Rm. 12, 15).