dati‘Spasove. Slaboj i nemoćnoj prirodi ljudskoj dovoljna je ta blagodat, pa da pobedi Satanu i sve bogoborne anđele njegove, i sva njihova zla, od najmanjeg do najvećeg. Blagodat Hristova i nije drugo do svemoć Božja, data rodu ljudskom zbog neiskazanog čovekoljublja Hristovog. To je ono istinski novo, što Novi Zavet čini zauvek Novim. To je neostvarivo Novo u jedinom svesavršenom čoveku: Bogočoveku Hristu.

Zato je i objavljena blagovest u Evanđelju: „blagodat i istina postade kroz Isusa Hrista“ (Jn. 1,17): postade kao izuzetna, sasvim nova, dotle nepoznata u čovečanskom svetu svepobedna božanska sila. Do te Bogočovekove blagodati čovek je uopšte, u vasceloj svojoj ljudskoj prirodi, bio bespomoćno slabiji od smrti, od greha, od đavola; a njome, jedino njome on postaje jači od smrti, jači od greha, jači od đavola, jači od svakoga zla. Prema njoj, svaki čovek bez izuzetka jeste sušta slabost i nemoć; jedino sa njomi u njoj, svaki čovek može postati ne samo silan i moćan nego i svesilan i svemoćan: „Sve mogu u Hristu Isusu, koji mi moć daje“ (Flp. 4; 13).

Zato je Hristov čovek uvek žeravično svestan da je on po sebi sav slabost i nemoć, a sa Hristom sila i moć, pa i svesila i svemoć. Spasitelj je jasno i odlučno objavio svima ljudima: „Bez mene ne možete činiti ništa“ (Jn, 15,5), ništa istinski dobro, ništa božansko, besmrtno, večno, neprolazno. To samoosećanje i samosaznanje hrišćaninovo o svojoj slabosti stalno razliva po njegovom biću smirena vera, smierna ljubav, smirena molitva, smireni post, smirena krotost, i sve ostale svete evanđelske vrline. Svaka od ovih svetih smirenih vrlina uvećava u njemu i neprekidno pojačava to samoosećanje i samosaznanje svoje ljudske slabosti i nemoći, i on time, kao nekim novim duhovnim čulom, i saznaje i oseća i uviđa svemoć blagodati Hristove.
Svaki hrišćanin zna iz svog vlastitog iskustva da on ni jedan greh, a kamoli smrt, a kamoli đavola, ne može pobediti svojom čisto čovečanskom silom, ako joj blagodat Hristova ne pritekne u pomoć. Tek okom smirene evanđelske vere čovek potpuno sagleda svu slabost svoje ljudske prirode, i svim bićem oseti da ljudska priroda, otkinuta od Boga, nije drugo do leš, beživotni leš, koji čerupaju i raznose ljudožderske zveri: gresi, strasti, smrti, đavoli.

I samo takom smirenom samoosećanju n samosaznanju daje se svespasonosna i svepobedna i svemoćna blagodat Hristova. I sila Hristova se ostvaruje, izvršuje kroz takvu smirenu slabost čovekovu, kroz takvu smirenu veru. To je nepsoredno i lično otkrivenje svetom apostolu Pavlu od samog Gospoda Vaskrslog i Vaznesenog. Jer sveti apostol veli: „I On mi reče“. Šta? Svu istinu o mojoj ljudskoj nemoći i slabosti, i o Svojoj bogočovečanskoj svemoći i blagodati. Sam Spas objavljuje čudesnu blagovest: „jer se sila moja u slabosti pokazuje potpuno“.
Imajući sve to u vidu, sveti apostol odlučno i radosno izjavljuje i objavljuje: „Zato ću se radije hvaliti svojim slabostima, da se useli u mene sila Hristova“. Eto, u tome je sva tajna ovog svesavršenog hrišćanina, i svakog pravog hrišćanina uopšte. Ne sa,p osećati i saznavati slabosti svoje ljudske prirode nego se i hvaliti njima, – to je osnovni, to prvi i poslednji uslov, da se Hristova sila useli u čoveka. Najmanja hvalisavost čovečijim i čovekom, odgoni, odbija od sebe silu Hristovu. Jer hvalisavost uvek zaudara na greh, a kroz greh na Satanu, prvog Svegordeljivca, i stoga prvog Svegrešnika.
Samo kada čovek svojoj prirodi doda Boga, ili bolje: kada svoju prirodu doda Bogu, i postane blagodatna bogočovečanska jedinka, on tek tada jasno i vidovito sagleda svoju prirodu u svima njenim tajanstvenostima, i ugleda njenu jezivu nemoć pri otkinutosti od Boga, i njenu radosnu svemoć pri sjedinjenosti sa Bogom. Otuda je sveti apostol Pavle, taj blagodatni bogočovek, i postavio najtačniju dijagnozu čovekova bića postavivši svoju: čovek je jeziva povorka kukavnih slabosti, koje njegovu prirodu sahranjuju u greh, u smrt, u pakao; tako uvek, tako svuda, sve dok je van i bez Bogočoveka Hrista; a sa Bogočovekom – sve se menja: čoveku se daje sila ka silu, „blagodat na blagodat“ (Jn. 1, 16), istina ia istinu, pravda na pravdu, dobrota ka dobrotu, lepota na lepotu, ljubav na ljubav, besmrtnost na besmrtnost, blaženstvo na blaženstvo. Ali: prvo Bog, pa čovek; nikada obratno: čovek pa Bog; jer samo vođen i rukovođen Bogom, čovek se postepeno pomoću svetih evanđelskih tajni i vrlina preobražava u blagodatnog bogočoveka, i blagodat svečovekoljubivog Gospoda postulno predaje njemu ove sile čudesnog Boga i Gospoda: Bogočoveka Hrista.