ob greha, smrti i đavola, a Gospod Hristos – Jedini Spasitelj od tog svepogubnog trojstva; da ne bih zaboravio da sam ja – smrt a On besmrtnost, ja – greh a On bezgrešnog, ja – blato, a On Bog, ja – stvorenje a On Tvorac, ja – ništavilo a On sve i sva u svima svetovima, ja – mrtvac a On Vaskrsitelj ja – pakao a On raj, ja ništa a On Sve – „meni se dade žalac u meso, anđeo Satanin, da me ćuša da se ne ponosim“.

Anđeo Satanin, uvek jači od čoveka, ako čovek nije sa Hristom i u Hristu. Šta je „anđeo Satanin“. To je vesnik, glasnik, služitelj Satane. Satana ima svoje anđele, svoje vesnike, glasnike, koji objavljuju, seju i sprovode njegove želje, njegove misli, njegove namere, njegove sile. To su prema našem čovečanskom svetu: greh, smrt, bolest. Prvi anđeo Satanin koji se uvukao u naš zemaljski svet i kazao nam Satanu, njegovu prirodu i cilj, jeste greh. A za njim i sa njim smrt, i raznovrsne preteče smrti: bolesti. Gresi, smrti, bolesti, eto to su glasnici i glasnogovornici Satane; to su njegove mračne, razorne, bogoborne sile. Iza njih stoji on – njihov tvorac i proizvođač: Satana, vrhovni duh zla i uništenja, pali Svetlonosac.

Nema sumnje, sveti apostol Pavle je vaskrsnom silom Pobeditelja smrti uništio u sebi sve smrti i sve smrtno; božanskim ognjem Jedinog Bezgrešnog spalio u sebi sve grehe i sve grešno; zato je i imao smelosti, kao niko od ljudi, tvrditi za sebe: „Ne živim više ja, nego živi u meni Hristos“ (Gl. 2, 20). Ako je iko od ljudi, u najvećoj mogućoj meri za prirodu ljudsku, bio bezgrešan i besmrtan još na zemlji, onda je to svakako apostol Pavle. A kakav je to „anđeo Satanin“ bio dat u njegovo telo?

Sigurio neka bolest, i to verovatno neka spoljašnja, ružna, upadljiva bolest, da je mogla kod mnogih neduhovnih ljudi izazivati prema apostolu Hržggavom sažaljenje, i žaljenje, i odvratnost, i rđavo mišljenje o njemu. Ponižavajući ga tako u očima ljudi, ta je bolest čuvala neiskazanog tajnovidca i nebovidca i Hristovidca da ne padne u gordost zbog svojih neizrazivih mnogobrojnih „viđenja i otkrivenja Gospodnjih“, zbog svojih „premnogih otkrivenja“. Bolest, kao „anđeo Satanin“, ušla je u naš čovečanski svet kroz prvorodni greh. Ali u navođenju bolesti Satana nema potpunu vlast, jer on navodi na ljude bolesti samo po popuštenju i dopuštenju Božjem. Najočigledniji primer toga je mnogostradalni Jov (Jov. 1, 11-12; 2, 4-8). Pa onda, zgrčena žena u Evanđelju, za koju sam Spasitelj veli: „Ovu kćer Avraamovu koju sveza Satana evo osamnaest godina (Lk. 13,11-16). Bolest je kroz prvorodni, praroditeljski greh postala dostojanje celokupne prirode ljudske, te ljudi boluju zbog sveopšte ogrehovljenosti ljudske prirode.
Nema sumnje, nema bolesti koje Bog popušta na izvesne ljude zbog njihovih ličnih grehova, sa promisliteljskom željom: da ih kroz bolest trgne od greha, zaplaši od smrti, i privede pokajanju. No isto tako bolesti na ljudima koje nisu došle na njih zbog nekih ličnih grehova njihovih, kao što to pokazuje sam Spasitelj, odgovarajući na pitanje apostolima odnosno slepog od rođenja, da li on sagreši ili roditelji njegovi te se slep rodi: „Ni on oagreši ni roditelji njegovi, nego da se jave dela Božija va njemu“ (Jn. 9, 2. 3).
Satana nije mogao nametnuti svetom i hristonosnom apostolu neki greh ili neku strast, niti ga sablazniti nekom grehovnom slašću, ali je po dopuštenju Božjem naveo na njega neku bolest, sigurno sa podmuklom satanskom namerom: da u svetom apostolu izazove pobunu protiv Boga, što na njega, tako nenadmašnog hristonosca, dopušta takvu bolest. Ali i taj „anđeo Satanin“ vršio je ustvari posao Božji, posao spasonosni: spasavao je svetog apostola od gordosti – da se ne ponese zbog premnogih otkrivenja.

Kakav božanski paradoks i antinomija spasenja! „Anđeo Satanin“ služi apostolu Hristovom na spasenje! Takva je tragika Satane: on uvek i želi i čini zlo, koje čovekoljubivi Gospod okreće na dobro, naročito kod hristočežnjivih ljudi. Bogomudri apostol znao je jasno zašto mu je dat u telo „anđeo Satanin“: da ga ćuša da se ne ponese zbog premnogih otkrivenja Gospodnjih. Jer ponos, jer gordost je prvog heruvima pretvorila u Satanu, a kako da čoveka ne pretvori u đavola, pretvarajući ga najpre u đavoslužitelja? Ta bolest na svetom apostolu morala je biti takva, da ga je u očima mnogih gledalaca i slušalaca činila bednim i jadnim, pa čak i odvratnim. To potvrđuje sam sveti apostol kada u poslanici Galatima piše: „Braćo, znate da vam u slabosti tela prvi put propovedah evanđelje; i napasti moje, koja beše na telu mome, vi ne prezreste, niti popljuvaste, nego me primiste kao anđela Božjega, kao Hrista Isusa“ (Gl. 4, 13-14), Videći na velikom apostolu tu bolest, tu „napast“, zbog koje su neki sigurno pljuvali na njega, i gadili ga se, mnogi su mislili nisko o njemu. A svetom bogonosnom apostolu je baš to i bilo potrebno; da bi smirenost bila stalna vrlina duše njegove, i time stalni branič od svake gordosti. Jer „smirenje je skraćeno spasenje“, po reči Svetog Varsanufija Velikog; u smirenju je početak spasenja, i kraj, i sve između početka i kraja. Jer kao što je pad roda ljudskog u greh i smrt i pakao došao kroz gordost, tako i spasenje čoveku dolazi kroz smirenost, kroz večnu smirenost pred svesmirenim Bogom i Gospodom – Isusom Hristom, i kroz neprekidno smiravanje sebe pred ljudima radi svog i njihovog spasenja.