ečanskim vidom: vide otkrivenja i viđenja, koja čovek, ostajući pri svome ljudskom vidu, nikada ne može ni nazreti, akamoli sagledati ih i gledati ih. Sluh moj, preobražen bogočovečanskom silom Hristovom, čuje što uho ljudsko nikada čulo nije: takve božanske istine i radosti, kakve mi, zatvoreni u svoj ograničeni čovečanski sluh, i ne naslućujemo. Duša moja, um moj, srce moje, savest moja, sjedinjeni sa Hristovom dušom, sa Hristovim umom, sa Hristovim srcem, sa Hristovom savešću – osećaju, shvataju, doživljuju takva božanska otkrivenja, kakva su zanavek sakrivena od ljudske duše i srca i savesti i uma, pokrivenih maglama greha, pomrčinama strasti i tminama smrti i đavolizma. Vascelo biće moje, sa svim znanim i neznanim što ga sačinjava, kada ga predam Bogočoveku kroz svoju veru i ljubav i molitvu i post, ono se proširi i produbi i uzvisi do svih bogočovečanskih granica i dubina i visina, u koje nikada ne može kročiti biće ljudsko, koje nije preobraženo i obogočovečeno čudesnim Bogočovekom Hristom.

Obogočovečni čovek vidi i saznaje i oseća istinu u njenim bogočovečanskim beskrajnostima i stvarnostima; isto tako i život, i pravdu, i dobro, i lepotu, i vreme, i večnost. Jer „ako je ko u Hristu, nova je tvar: staro prođe, gle, sve novo postade“ (2 Kor, 5, 17): stari se čovek raspao u željama prevarljivim i mislima pogrešnim, i kroz Bogočoveka se javio novi čovek, sav satkan od bogočovečanskih svetih vrlina i osobina, i u njemu nema mesta ni smrtnom, ni grehovnom, ni đavolskom, već „sve i u svemu Hristos“ (Kol. 3, 11). Da, takav je čovek svojim bogočovečanskim, svetim životom, dostigao „u čoveka savršena“. A takav je čovek?

Onaj koji je dostigao „u meru rasta visine Hristove“, „punoće Hristove“ (Ef. 4,13). Sav ispunjen Bogočovekom, eto to je pravi čovek. I jedini istinski čovek; sve je drugo kačovek, podčovek, parčečovek, čovečuljak, vančovek, najzad – nečovek. Samo je Hristov čovek pravi čovek. Imajući u sebi „punoću Hristovu“, punoću Bogočovekovu, on još na zemlji živi svim stvarnostima bogočovečamskim, božanskim, nebesnim, rajskim.

Takav je čovek, ako iko, nesumnjivo sveti apostol Pavle. Kada bi mu bilo „slobodno govoriti“, sve ono što on doživljuje, vidi i saznaje u toj „punoći Hristovoj“, svako bi uvo ljudsko ogluvelo i svaki se um ljudski obeznanio od veličanstvenih strahota i neiskazanih lepota tih stvarnosti. Ali on to neće da čini iz razloga evanđelske celishodnosti: jer bi sablaznio mnoge koji misle u kategoriji čovečjeg, smatrajući da je to neistina i basna, i jer bi izgledao hvališa, a njemu je smirenost – temelj hrišćanske ličnosti i života. Zato on i izjavljuje: „Ali neću to da činim, da ne bi ko više pomislio za mene, nego što me vidi ili čuje što od mene“. Jer kada se Bogočovekova istina i pravda i ljubav i život i besmrtnost i večnost dodadu čovečjem biću, ono se toliko uzveliča, obeskonači, oistini, oljubotvori, ovečni, da neizmerno premaša sve što se čovek zove, te bi neki mogli pomisliti da to i nije stvarni čovek, premda je sav čovečanski realan, samo proširen, produbljen i uzveličan Bogočovekom.

Bio bi greh pripisivati čoveku ako što pripada Bogočoveku, i smatrati da je to delo čoveka, njegov izum i njegov proizvod. Čovek, usvajajući blagodatnim podvizima ono što je Bogočovekovo, postaje bogočovek po blagodati: doživljuje ove Bogočovekovo kao svoje, uvek svestan da to nije njegovo već Hristovo; nikada ne izjednačuje sebe sa Hristom po prirodi, već blagodaću živi Njime, od Njega, u Njemu, po Njemu; i zbog toga neprekidno smirava sebe pred Hristom do crva, do ništavila, veličajući Bogočoveka Hrista kao nedosežnog Boga i Gospoda, koji božanskom prirodom Svojom toliko nadmaša sve ljudske pojmove, da su svi pojmovi ljudski o Njemu kao Bogu neizmerno sitni, sitniji nego zrno peska prema vasioni, prema vasionama, pa i još sitniji.