oć, mahom svemoć nije od mene, čoveka Pavla, već od svemoćnog Gospoda Isusa. Zato ne prestajem naglašavati: „Sve mogu u Hristu Isusu koji mi moć daje“ (Flp. 4, 13). Kada se iz tela izvuče duša, ono se raspada; tako i iz duše kada se izvuče Bog, ona se raspada, u slabosti raspada. Onda čovek postaje jeziva povorka slabosti. Tako i ja: bez Hrista, sav sam slabost, i stecište i igralište i trkalište svih slabosti. Ali, evo čuda: baš u tom osećanju, sveosećanju svoje slabosti, i u tom saznanju, svesaznanju svoje slabosti, i taji se povod moga spasenja: jer zbog tih slabosti ja i vapijem i lelečem za Onim koji me jedini može spasti od njih; i ne samo spasti, nego i te slabosti moje pretvoriti u moći moje, i mene sveslabog pregvorjiti u svemoćnog. Takav Spasitelj pod nebom i jeste jedino Gospod Hristos. Pošto me slabosti moje, kao neke nevidljive ruke, vode i privode Jedinom Spasitelju roda ljudskog – Bogočoveku Hristu, to „ako se valja hvaliti, svojom ću se slabošću hvaliti“