rkvi često sa mnogim i velikim slabostima svojim. Slabosti, to su duhovne bolesti; a gresi i strasti i jesu duhovne bolesti. Crkva Hristova i jeste bolnica, u kojoj se jedino s uspehom i leče takve bolesti.

Da, jedino Crkva. Lekovi su tu; svete tajne i svete vrline. To znači: sveti život. Živi sveto, i sve će duhovne bolesti pobeći od tebe i iz tebe. No sveti život teško je voditi. Potrebno je tu mnogo revnosti i nešteđenja sebe za sve što je Hristovo. Na to hrišćani moraju primoravati sebe.

Da, hrišćani moraju nepoštedno primoravati sebe na sveti život: prvo starešine crkvene, episkopi i sveštenici, pa za njima i sa njima i svi ostali mirjani. Tom našem primoravanju sebe na sveti život dolazi u pomoć od Gospoda svebrižnog blagodat u potrebnim merama, koja nas osposobljuje sve više i više za takav život. Ali, osposobljuje po meri, naše ljubavi, naše nade, naše molitve, našeg posta, naše smirenosti, naše krotosti, našeg trpljenja.

Rečju: po meri našeg revnovanja u evanđelskim vrlinama u evanđelskim podvizima. Dok blagodat najzad ne ovlada potpuno našim bićem, i ne povede nam svu dušu, svo srce, svu savest, sav um putem koji jedini kroz Istinu Večnu vodi u Život Večni. Na tome spasonosnom putu stalno bruje zanosnom radošću životvorne i bogotvorne reči Ovaploćene Ljubavi: „Ja sam Put i Istina i Život“ (Jn. 14, 6)