eha: bezgrešno. A takvo jedino biće u rodu ljudskom jeste Bogočovek Hristos (sr. Jn. 1,8-9). Štaviše, zbog prisutnosti tame u prirodi nijedan čovek nije ne samo „istinita svetlost“, nego „svetlost“ uopšte. Zato se i za Preteču veli: „On ne beše svetlost“ (Jn. 1,8). To osećanje i to saznanje da je sve ljudsko pod grehom i u grehu, osnovno je u istinskom čovekopoznanju, pogotovu u hrišćanskoj antropologiji. Ko suprotno uči, sebe vara, i nema istine u njemu. Svako drugo učenje o čoveku – lažno je. A takvo je humanističko učenje o čoveku: ono apoteizira čoveka u njegovoj datosti, nepročišćenoj i neočišćenoj od greha i njegovih zlosila. Humanizam je uopšte idolopoklonstvo najgore vrste, jer je čovekopoklonstvo. Zasnovan na načelu: čovek je po prirodi dobar i sam sebi dovoljan, – on zastupa najtragičniju neisstinu, koja je tolike tragedije izazvala u svetu humanističke nauke, prosvete, kulture. Jer ih je to odvelo do takvog gordog samohvalisanja, i veličanja čoveka kao takvog, da su odrekli i samo postojanje greha. „Nema greha“, – to je jedna od osnovnih etičkih maksima humanističkih. A sama ljudska stvarnost toliko je prepuna nedostataka, mana, pukotina, tragedija, da najrečitije svedoči o prisustvu negativnih, rušilačkih sila u čoveku, koje i nisu drugo do sile greha. To i humanizam priznaje posredno svojom teorijom o progresu, koji treba da ljude izleči od svih negativiteta, nedostataka, mana, zlosila. Samo, takav lek, takvo spasavanje čoveka samim sobom, liči na davljenika koji sebe hoće da spase na taj način što diže sebe za kosu. I – brzo se udavi, razume se. Nema tragičnijeg shvatanja čoveka, i postupanja sa čovekom, od humanističkog. Jer odvodi ljude u najstrašnije katastrofe. Stoga sveti Filosof, istinski poznavalac čoveka i prirode ljudske, savetuje: „Ako rečemo da greha – ἁμαρτίαν – nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama – ἡ ἀλήθεια ἐν ἡμῖν οὐκ ἔστιν“. – I zaista, niko tako ne vara sebe, kao humanisti, kao čovekopoklonici svih vrsta. U njima nema istine o čoveku