olitve, i podvizi, i život, jer nam je zajednička istina, pravda, ljubav, a svrh svega: Gospod i Bog naš Isus Hristos. Zato nam je zajednička i slava, i hvala. Što više pripadaš drugima spasavajući se i živeći „u prostoti i čistoti Božjoj“, utoliko je veća slava tvoja, slava večna: „za dan Gospoda našeg Isusa Hrista“. Na dan Suda mi ćemo se proslaviti time, koliko smo drugih spasli radeći na svome spasenju

žnje: koliko im uprlja misli, pomrači dušu, razori srce, raslabi volju!

I opet: ko zna koliko njih progleda, i Spasitelja ugleda, kada svetlost tvojih podviga, pomoću kojih gradiš svoje spasenje, padne na njihove oči, srca, duše! Koliko se lepih misli i hristočežnjivih osećanja izroje iz njih, i polete Sladčajšemu, noseći njihove duše i srca – Njemu: Sveživotu! Evanđelskom trudbeniku se neprestano dodaje blagodat na blagodat. Zato mu i najteži evanđelski podvizi samospasavanja postaju prijatni, laki, mili: „Radost spasenja“ (Ps. 50,12) ne da očima da dremaju, ni srcu da se leni, ni savesti da spava. Sve je u radosnom ushićenju i hristočežnjivom stremljenju. Sve leti ka božanskom, ka evanđelskom, ka besmrtnom, ka večnom. Jer sve hoće da se nađe u Njemu, i kroza Nj – u Njegovom svetlom Vaskrsenju i presvetlom Vaznesenju