m, tvrdi da je ova žena sveta Crkva. Nije suvišno da se ovde pomenu i reči blaženog Metodija, koji u takozvanom Simposionu (Gozbi), u ime devstvenika Prokla, kaže: „Žena odevena u sunce je Crkva; što je za nas odeća, to je za nju svetlost, a što je za nas zlato i blistavo drago kamenje – za nju su najlepše i najsjajnije zvezde. Ona stoji na mesecu; kako od meseca zavisi vlaga u prirodi to se ovde, slikovito rečeno, pod mesecom podrazumeva vera onih koji se kroz kupelj (tj. sv. krštenje) očišćuju od propadljivosti (truležnosti). Ona boluje, preporađajući duševne u duhovne i preobražujući ih izgledom i likom po podobiju Hristovom.“ U nastavku kaže: „Pod onim koji se ponovo rađa ne treba podrazumevati Hrista, jer se tajna vaploćenja božanskog Logosa ispunila mnogo pre otkrivenja Jovanovog. Jovan govori i prorokuje o sadašnjosti i budućnosti“, a zatim dodaje: „Tako nas sama nužnost primorava da kažemo da je ona koja boluje i rađa iskupljene – Crkva, o kojoj Duh svedoči kroz Isaiju: Ona se porodi pre nego oseti bolove, pre nego joj dođoše muke rodi detića (Is. 66; 7). Od koga je bežala? Naravno, od aždaje, da bi rodila narod – duhovni Sion muškog pola“. „Prema tome, Hristos se duhovno rađa u svakome od nas; zato nas Crkva povija u pelene i saoseća sa nama sve dok se u nama ne uobliči Hristos koji je rođen, kako bi svaki, postavši pričastan Hristu (postavši zajedničar Hristov), i sam postao Hristos“.

Crkva se na taj način obukla u Sunce pravde, Hrista, jer je pod njenim nogama svetlost noćne svetiljke, što ukazuje na ovozemaljski život, promenljiv (αλλοιουμενη) kao mesec. Na njenoj glavi nalazi se kruna (venac) apostolskih dogmata i vrlina. Taj isti Metodije kaže: „Ako od meseca zavisi vlažnost, onda on označava krštenje, slikovito nazvano morem, spasonosnim za one koji se u njemu preporađaju a pogubno (pogibeljno, ολεθριον) za demone“