u molitvu za svet; tako i njegovo osećanje sveta postepeno se preobražava u molitvu za svet, koji u zlu leži, u smrti leži, u grehu leži. A tek hrišćaninova misao o čoveku, o ma kom čoveku, ne može se ne izviti u molitvu za tog čoveka, jer je svaki čovek uvek u opasnosti od iskušenja, vidljivih i nevidljivih, i jer je svaki čovek samom prirodom bića svog pozvan da steče život večni rastući ka nebu, ka Bogu istinom večnom, pravdom večnom, ljubavlju večnom. Zato je za hrišćanina uvek neophodno, uvek najneophodnije: biti molitvom vezan sa Bogom, koji je uvek jači od svakog zla koje nas može snaći, i od svake smrti koja nas može spopasti. Između sebe i ostalih ljudi hrišćanin uvek stavlja Boga, i Bogom rešava sve odnose sa ljudima; zato je on stalno u molitvama k Bogu za sve bližnje svoje, i za sve daljne i najudaljenije od njega verom, shvatanjima, idejama, postupcima, delima. Ništa složenije od čovekova života na zemlji, naročito od hrišćaninova života, jer u njemu učestvuje sva Božanska Trojica svima Svojim bezbrojnim silama, vidljivim i nevidljivim. Zato je hrišćanin stalno u molitvenom odnosu prema Gospodu Trosunčanom: da ga On vodi kroz sveštena tajanstva života i sveta; da ga On vodi i rukovodi u svima njegovim odnosima sa svakim čovekom posebno, i sa ljudima uopšte. Mi tako malo znamo i sebe i život u sebi i oko sebe, te nas stoga samo sveznajući i svevideći Gospod može nepogrešivo voditi kroz život u ovom svetu i među ljudima, pa i kroz život same naše duše, samog našeg bića. Zato je Gospod i najbolji reditelj naših odnosa sa ljudima, jer ih samo On može savršeno uređivati na večnu korist svakoga od nas. Mi apostoli svim bićem to osećamo, zato se svaka pomisao naša na vas neminovno pretvara u našu molitvu za vas. Vera naša sva je od Boga, zato nas i vodi Bogu; i mi ne pripadamo sebi, već Njemu; i ne živimo sebi, već Njemu. A da bismo neprestano napredovali u tome, potrebno je neprestano se moliti, moliti, moliti