nja za Hrista ne budu teška, blagovesti sveti Zlatoust, zato se sećajmo okova Pavlovih. Neka nam to sećanje bude na ohrabrenje. Naprimer, ti savetuješ nekome da Hrista radi udeljuje siromasima; potseti ga na Pavlove okove, i reci mu: kako smo ja i ti bedni, apostol je Hrista radi predao telo svoje na okove, a ti nećeš ni hranu da udeliš. Ili, pogordio si se zbog svojih velikih dela? Seti se Pavlovih okova, seti se da ništa slično pretrpeo nisi, – i prestaćeš se prevaznositi. Poželeo si nešto što pripada tvome bližnjem? Opomeni se Pavlovih okova, i ti ćeš uvideti kako je besmislena tvoja želja: na muci bližnjega zidaš svoje zadovoljstvo. Ili, tebi se silno hoće uživanje? Molim te, privedi sebi na um Pavlovu tamnicu; ti si učenik njegov, ti si saratnik njegov. Ima li tu pameti: tvoj saratnik je u okovima, a ti se predaješ uživanjima? Ili, snašle te nevolje, i ti smatraš sebe ostavljenim? Poslušaj reči Pavlove, pa ćeš uvideti da biti u nevoljama ne znači biti ostavljen. Želiš da nosiš svilene haljine? Seti se okova Pavlovih, i svilene haljine postaće ti odvratnije od prljavih dronja. Želiš da staviš na sebe zlatne ukrase? Opomeni se okova Pavlovih, i tada će ti postati jasno da sve to nema veće vrednosti od pohabanog užeta. Želiš da doteraš svoju kosu i da izgledaš lepotica? Pomisli kako je žalosno izgledao Pavle u tamnici, i zagrejaćeš se ljubavlju prema toj njegovot lepoti, a ovu ćeš smatrati kao krajnje rugobnu, i duboko ćeš uzdisati žudeći za pavlovskim okovima. Hoćeš da namažeš lice svoje belilom, rumenilom, i sličnim stvarima? Pomisli na Pavlove suze: tri godine, dan i noć, on nije prestajao roniti suze? Eto, bolje tim ukrasom ukrasi obraze svoje; od tih suza oni će blistati. Ja ne tražim da ti plačeš za druge, – istina, ja i to želim, ali to prevazilazi tvoje moći -, nego te molim, plači bar za grehe svoje. Ti si se veoma razveselila, razasmejala? Opomeni se Pavlovih ridanja, i uzdahni; te će te suze učiniti nesravnjeno lepšom. Ugledala si gozbaše i igrače? Seti se Pavlovih suza: koji je izvor izlio iz sebe toliko vode koliko njegove oči – suza? (sr. D. A. 20,31). Koji bi izvor ti hteo sravniti s tim suzama? Onaj što je bio u raju i natapao svu zemlju? Ali, među njima nema nikakvog poređenja, jer je ovaj izvor suza napajao duše, ne zemlju. Kada bi nam neko pokazao Pavla gde plače i uzdiše, zar ne bi bilo daleko prijatnije gledati njega takvog negoli hiljade ljudi, ukrašenih blistavim krunama? … Ja bih ostavio sve, samo da gledam Pavla u suzama: jer bi iz njegovih očiju sijala duhovna lepota. Ta duhovna lepota umiruje; ko gleda u te oči, čini lepšima oči duše svoje, smanjuje potrebe tela, ispunjuje sebe filosofijom i velikom saosetljivošću, samilošću – συμπαθείας πολλῆς, i može omekšati čak i kameno srce. Tim suzama se napaja Crkva; tim suzama se duše odgajaju. Makar bio požar, onaj osećajni ili telesni, ove suze ga mogu ugasiti. Ove suze ugašuju i raspaljene strele nečastivoga. Te suze je veličao Hristos kao blažene, kada je govorio: Blaženi koji plaču, jer će se utešiti (Mt. 5,4); blaženi koj i plaču sad, jer će se nasmejati (Lk. 6,21). – Nema ništa slađe od tih suza. Njih treba svim srcem želeti.

„Blagodat sa svima vama“: blagodat, bez koje evanđelska istina nije spasonosna, ni evanđelska pravda nije spasonosna, ni evanđelska vera nije spasonosna, ni evanđelska ljubav, ni nada, ni molitva, ni post, ni krotost, ni smirenost, ni trpljenje, ni krštenje, ni pokajanje, ni pričešće – nisu spasonosni, nisu, nisu, nisu! Bez nje, ni sam Gospod – nije Spasitelj, niti je spasenje – spasenje, niti Crkva – Crkva