. Oni sačinjavaju neku vrstu tela vašeg, u kome vi živite, i čiji organi rade po vašoj volji, po uputstvima vašeg greholjubivog srca, po mislima vašeg ogrehovljenog uma. Pomoću njih vi ste srasli za zemlju, za malecni svet njen, koji „sav leži u zlu“ (1. Jn. 5,19). Živi delovi vaše duše, oni kao da sačinjavaju čula vaša: vid vaš, kojim zlo tražite; sluh vaš, kojim zlo slušate. Dok njih ne umrtvite, vi ne možete ni misliti „o onome što je gore“, ni živeti „s Hristom u Bogu“. Umrtvljenje tih strasti i sačinjava početak našeg življenja u Hristu. Jer najpre treba počupati korov, trnje i pirevinu sa njive duše naše, pa zasejati po njoj seme evanđelskih nebeskih vrlina. Onda ćemo svim bićem rasti ka nebu i tražiti „ono što je gore, gde Hristos sedi s desne strane Boga“.

Najpre umrtviti blud, pohotljivost, jer je to strast koja strahovito prikiva za zemaljsko, za smrtno, za prolazno. Kako se to postiže? Tvorenjem evanđelskih vrlina, na čelu sa molitvom i postom. Svaka evanđelska vrlina potiskuje bludne želje i razbija bludna raspoloženja i pohotljiva zapaljenja, a molitva udružena sa postom ih potpuno umrtvljuje i ubija. I kada se potom i pojavljuju kao iskušenja, pojavljuju se kao premlaćena i nemoćna priviđenja, koja sila časnoga krsta pokida kao paučinu.

Za bludom sveti apostol spompnje „nečistotu“. Nečistota dolazi od svakog greha i od svake strasti. Kroz svoju žaoku svaki greh toči u dušu nečistotu, jer je nečistota krv svakoga greha. Ali, na kraju krajeva, nečistota sva dolazi od nečistih duhova. Oni se i nazivaju „nečisti“ zato što svako zlo, i najveće i najmanje, jeste po prirodi svojoj nečistota i širi nečistotu po biću čovekovom čim se pojavi u njemu. Zato što je od nečistih duhova, nečistota je živa sila koju treba umrtviti. No ona se umrtvljuje kada umrtvimo njene tvorce: grehe, a iza njih nečiste duhove. To možemo postići jedino ako se naoružamo „sveoružjem Božjim“, tojest svima Božanskim vrlinama (sr. Ef. 6,11-18). Tako naoružanima sveti apostol piše: Jaki ste, i pobediste nečastivoga (1. Jn. 2,14).

„Umrtvite … strast – πάθος“. Strast je zaljubljenost u ma koji greh. To je greh – pretvoren u slatku naviku. Strast je sladostrašće u najširem smislu: strasna ljubav prema grešnim nasladama i slastima. Takvo sladostrašće, takvo greholjublje obično pustoši duše onih koji nemaju Boga u mislima i u savesti, niti žive po Njegovim zakonima (sr. Rim. 1,21-32). Da bismo tu neman umrtvili, potrebna nam je vera u jedinog istinitog Boga i Gospoda – Isusa Hrista, i život po Njegovim svetim zapovestima. Ohristovljenje, – eto leka od svih strasti. Zato sveti apostol i blagovesti: „Koji su Hristovi, raspeše telo sa strastima i željama“ (Gal. 5,24).

„Umrtvite … zlu želju“. Zla želja je izraz ogrehovljene volje. Volja, koja se putem greholjublja srodila sa zlom, prirodno je što želi ono što je grešno i zlo. Lek od toga? Greholjublje zameniti hristoljubljem. Bolesti volje se leče, kada našu ljudsku volju povežemo sa voljom Božjom, i potpuno je potčinimo volji Božjoj, te je za nas u svemu vrhovno i rukovodno načelo ovo: „Ne moja volja, nego Tvoja da bude“ (Lk. 22,42). Volja Božja je sva izražena u Gospodu Hristu i Njegovom svetom Evanđelju (sr. Ef. 1,9). Izvršujući zapovesti evanđelske, mi tvorimo volju Božju, i tako lečimo volju svoju od njenih bolesti: od zlih želja, i uništavamo u njoj greholjublje, zloljublje. A volju Božju tvori samo ljubav k Bogu. Stoga je bogoljublje jedini lek od greholjublja i zloljublja, i time jedini obesmrtitelj i ovečnitelj ljudskoga bića. „Sve što je na svetu, želja tela, i želja očiju, i oholost života, nije od Oca, nego je od ovoga sveta. I svet prolazi, i želja njegova; a koji tvori volju Božju, ostaje vavek“ (1. Jn. 2,16-17).

„Umrtvite … lakomstvo koje je idolopoklonstvo“. Lakomstvo je zaljubljenost u sgvari ovoga sveta koja ide do obožavanja. To lakomstvo može biti dvojako: materijalno i duhovno. Materijalno je, kada se odnosi na vidljive predmete ovoga sveta i tvorevine ljudske; duhovno je, kada se odnosi na ideje, misli, strasti, grehe. Apostol naziva lakomstvo idolopoklonstvom. Zašto? Zato što čovek u svom lakomstvu, mesto jedinog istinitog Boga i Gospoda, proglasi sebi za smisao, za cilj, za božanstvo, za idol svoga života: zlato, ili prirodu, ili nauku, ili kulturu, ili tehniku, ili ženu, ili decu, ili društvo, ili narod, ili čovečanstvo, ili slasti, ili strasti, ili ideje, ili heroje, ili genija, ili vođa, ili ma koga ili ma šta, svejedno. Takav čovek je uistini idolopoklonik, i njegov život idolopoklonstvo; služenje lažnom bogu, jednom ili mnogima svejedno. Mnoge su lažne bogove ponaizmišljali ljudi, zato i postoje raznovrsna idolopoklonstva, od najprostijih do najprefinjenijih, od najvarvarskijih do najkulturnijih. Od sviju njih lek je jedan, samo jedan: vera u jedinog istinitog Boga i Gospoda – Isusa Hrista, i život po njoj.