, ostarelo. Da bi se obnovilo i podmladilo, potrebno je svući starog čoveka koji se nametnuo bogolikoj duši, bogolikoj savesti, bogolikoj volji, i obzidao ih sobom kao telom. Kako se svlači stari čovek? Svlači se kada se odbace zla dela koja ga sačinjavaju: gnjev, ljutina, zloća, i ostali gresi i strasti. Odbaci li se to, stari čovek potpuno izumre, nestane ga. A novi? Novi se pomalja iz bogolike duše, savesti i volje, i postepeno obnavlja Hristom Bogom koji ga je i stvorio bogolikim, hristolikim. To obnavljanje je sasvim prirodno, jer biva na osnovu, odiskoni, bogolike prirode čovekove. A Gospod Hristos, koji je „lik Boga nevidljivoga“ (Kol. 1,15), i jeste original i Večni Lik, po kome se mi odnavljamo. Po Njemu i Njime mi vaspostavljamo bogolikost naše duše. I ne samo vaspostavljamo, nego je i dalje razvijamo ka beskrajnom božanskom savršenstvu – „dok ne dostignemo u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“ (Ef. 4,1Z). Tako, to obnavljanje i nije drugo nego naše uhristovljenje i ohristovljenje. Jer smo radi toga i sazdani i spaseni: da ličimo na Tvorca i Spasitelja našeg – Gospoda Hrista. I stvarno ličimo na Njega, čim Njime živimo. Naš je ideal sasvim prirodan: hristolikost. Jer smo i sazdani sa hristolikom dušom. Ona i nosi u klici, u potenciji, svu bogočovečansku hristolikost. Gospod Hristos je postao čovek, i pokazao na sebi savršeno hristolikog čoveka. I kao Bogočovek poseduje božanske sile i daje ih svojim hristočežnjivim sledbenicima, da postepeno razvijaju svoju hristolikost do njenog potpunog savršenstva. I zato što te ohristovljujuće i ohristoličujuće sile daje svakome i svima u svome bogočovečanskom telu, Crkvi, On i zahteva od svih sledbenika svojih božansko savršenstvo: „Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski“ (Mt. 5,48). To naše ohristovljenje, to naše ohristoličenje je u isto vreme i sticanje pravog bogopoznanja. U našem čovečanskom svetu jedino hristopoznanje daje ljudima pravo i istinsko bogopoznanje. Ko u Hristu ne nađe istinitog Boga i Gospoda, nikada ga nigde pronaći neće ni u jednom od postojećih svetova; i zanavek će ostati bedni rob lažnih bogova i lažnih poznanja i saznanja.

Novi čovek je čovek po Bogu. On ne stari već uvek cveta ka poznanju Boga i božanskog, stalno postajući sve mlađi i mlađi ali i sve jači i jači, ukoliko više stiče poznanje i ukoliko se više udostojava većih stvari. Ne očekujte da novi čovek ostari. Naprotiv, što više živi, on se sve više približava ne starosti već mladosti, koja je bolja od ranije. Jer što više stiče znanje i udostojava se većih stvari, on utoliko većma cveta i utoliko više zadobija sile, ne samo od mladosti nego i od Lika ka kome se približava. Gle, najbolji život naziva se tvorevina – po liku Hristovom = κατ’ εἰκόνα Χριστοῦ; to i znači: „po liku Onoga koji ga je stvorio“, pošto i Hristos umre ne u starosti, nego onda kada je bio u cvetu takve lepote da se to ni iskazati ne može. Takva je osobina života u evanđelskim vrlinama: on sa tokom vremena biva sve mlađi i mlađi – ἀεί νεάζει; iako izgleda da telesno stari, no duhovno cveta stalno