� biti čovek, otkako je Bog Logos postao čovek! Imati dušu ljudsku – kakva blagovest, otkako je duša ljudska postala dušom Bogočoveka! Kakva čudesna blagovest – živeti život ljudski, otkako je ovaploćeni Bog Logos živeo njime! Sve ljudsko u Njemu je Bog zaista „blagoslovio svakim blagoslovom“ (Ef. 1,3), i sve je procvetalo božanskom besmrtnošću i večnošću. „Jer u Njemu živi sva punoća Božanstva telesno“: sva punoća Božanske Istine, sva punoća Božanske Pravde, sva punoća Božanskog Života, sva punoća Božanske Ljubavi, sva punoća Božanske Večnosti, sva punoća svih Božanskih savršenstava. I to živi „telesno – σωματικῶς“: u granicama tela ljudskog, stvarno, vidljivo, opipljivo, „što čusmo, što videsmo očima svojim, što rasmotrismo i ruke naše opipaše“ (1. Jn. 1,1). Da: Bezgranični u ograničenom, Večni u vremenskom, Bog u čoveku. „Iako se ovaploti sav – ἅπας, Bog Logos je i sa Ocem sav – ἅπας; telom ograničen, Božanstvom neograničen. Šta je to Božansko, što bi ljudi mogli poželeti, a da im nije dato u Gospodu Hristu, i to dato „telesno“, opipljivo, prenošljivo? Šta je to Večno, što bi želeli videti, i da ga u Gospodu Hristu ne vide ovlaploćeno, ostvareno „na telesan način – σωματικῶς“? Sa Njim i u Njemu mi zaista i imamo i vidimo Božanstvo, Bezgranično i Večno u svima njihovim savršenstvima. I tako opitno, na osnovu ličnog iskustva znamo. Jer u Bogočoveku Hristu nema ničeg apstraktnog: sav Bog u Njemu je σωματικῶς prisutan u našem svetu, σωματικῶς dat i poznat, Stoga je bogočovečanska filosofija, filosofija „po Hristu“, jedina ustvari realistična, i empirična, i eksperimentalna, i pragmatična. Hristom je sve Božansko i Večno postalo čovečanski stvarno, empirično, opitno, dostupno. Sva ta punoća Božanstva živi „telesno“ u – telu Hristovom; Crkvi. I hrišćani, živeći u Crkvi, žive u punoći božanskog života, i sve što je Hristovo doživljuju kao svoje. Njegovom bogočovečanskom punoćom ispunjuju sebe (sr. Jn. 1,16; 2. Petr. 1,3-9). Zato sveti apostol i veli hrišćanima