ite u Njemu“, – u Njemu, ne u sebi, ni u nekom drugom ili u nečem drugom. Sve što od vaše duše, od vašeg bića, od vašeg života nije „u Njemu“, znajte – u smrti je, u truleži je, u grehu je, u zlu je, u paklu je. A život „u Njemu“ – sav je u božanskoj besmrtnosti: u besmrtnoj božanskoj Istini, u besmrtnoj božanskoj Ljubavi, u besmrtnoj Pravdi, i u ostalim besmrtnim božanskim svojstvima i savršenstvima. Gospod Hristos je postao čovek, da bismo mi ljudi živeli u Njemu kao zemaljskom Bogočoveku, a ne da bismo Ga izdaleka posmatrali, divili Mu se, i filosofirali o Njemu.

„Živite u Njemu“, – to je zapovest nad zapovestima. I to živite: ne prilagođavajući Njega sebi nego sebe Njemu, ne preinačavajući Njega prema sebi nego sebe prema Njemu, ne menjajući Njega prema sebi nego sebe prema Njemu, ne presazdajući Njega po liku svom nego presazdajući sebe po liku Njegovom. Samo oholi jeretici i nerazumni dušegubci presazdavaju, preinačavaju Bogočoveka Hrista prema svojim željama i shvatanjima. Otuda toliki „lažii hristosi“ u svetu, i toliki lažni hrišćani. A pravi Gospod Hristos, u svoj punoći svoje evanđelske bogočovečanske stvarnosti, sav je u svome Bogočovečanskom telu, Crkvi, kako u doba svetih Apostola, tako i danas, tako i doveka. Bogočovečanski život Njegov – produžen je u bogočovečanskom telu Crkve kroza sve vekove. Živeći u Crkvi, mi živimo „u Njemu“ onako kako to hristonosni apostol i naređuje. A u najpunijoj meri žive tako Svetitelji. Otuda i njihova čudotvorna svetost: živeći svim bićem u Gospodu Hristu, oni se Njime osvećuju, ohristovljuju, obožuju, osvemoćuju, kako nekada u apostolskoj i poapostolskoj davnini, tako i kasnije, i juče, i danas, tako uvek „do svršetka sveta“. Oni – Bogočovečanski lik Hristov čuvaju u Njegovoj sveživotvornosti, sveistinitosti i svečudotvornosti