vrednost i mesto; nikada nijednu ne bogotvori, iako se odnosi prema svima kao logosnim tvorevinama. Čovek je u svetu da Bogom Logosom vlada svetom, stihijama sveta. A on to može ako je ispunjen životvornim i božanskim silama Boga Logosa. A njima se ispunjuje ako živi u svetom telu Boga Logosa, Crkvi. Van Crkve, ljudi robuju stihijama sveta, ne vladaju nad njima. Oni u pojedinim stihijama vide svoju sudbinu, ili rukovodioce svoje sudbine, pripisuju im tvoračke, stvaralačke i promisliteljske sile; poštuju tvar, ne poštuju Tvorca; služe tvorevini, odbacuju Stvoritelja (sr. Rim. 1,21-25). „Ne dohvati se, ne okusi, ne dotakni!“ Sve su to propisi pomoću kojih se robuje stihijama sveta kao nečem moćnijem, umnijem, božanskijem od ljudi. Ustvari, „sve je to na pogibao onome koji čini“: jer se pokazuje kao stvaripoklonik, kao idolopoklonik, koji služi tvari a ne Tvorcu. Kada je Bog Logos ovaploćeni u našem svetu, onda je tu i sva mudrost božanska, i sva sila, i sva moć. Koliko pak čovek mora biti i slep, i gluv, i bezuman, i mrtav, pa da i dalje živi „po zapovestima i naukama ljudskim“. A šta je u njima? Zar ne ono što je samo „na pogibao onome koji čini“