olažu sa bezbroj smrti: oni umrtvljuju u čoveku um, razum, i stvaraju u njemu „umnu, razumsku umrtrvljenost – τὴν νοητὴν νεκρότητα“; oni umrtvljuju volju u čoveku, umrtvljuju savest, umrtvljuju bogočežnjiva stremljenja bića ljudskog. Živeći u gresima, ljudi umrtvljuju sebe za sve što je božansko, besmrtno, večno, za Boga i sve što je Božje, a žive, bez Boga i protiv Boga: bezbošci i neznabošci. Oni su dobrovoljno oruđe greha; slušaju greh, i služe mu, dok on caruje u njima. A greh nagrađuje jedinom nagradom koju ima: to je – smrt (sr. Rim. 6,12-14.23). U svetom krštenju čovekoljubivi Gospod oživljuje iz mrtvih ove dobrovoljne mrtvace, jer im oprašta „sve grehe“, a daruje sve svete božanske sile, kojima kršteni nadalje žive. Žive, dajući sebe Bogu za oruđe pravde kao oni koji su živi iz mrtvih (sr. Rim. 6,13). Zaista, žive „kao oni koji su živi iz mrtvih“, po drugiput živi, i to životom koji ne umire, ne prestaje, jer žive pravdom Božjom koja ih osvećuje, a plod tog osvećenja jeste „život večni“ (sr. Rim. 6,18.19.22)