Gospod Hristos je – „sva punoća Božanstva“; a vi hrišćani, – vi ste Njegovi, zato ste i vi ispunjeni tom punoćom: πεπληρωμένοι. Čovek više nije leš, iznutra prazan i u praznom svetu. Sav je ispunjen Bogom. A njegova bogolika duša, sa svojim beskrajnostima, i može se ispuniti jedino Bogom, punoćom Božanstva. Svi vidljivi svetovi da se u nju smeste, ne mogu je ispuniti. Tako su božanski ogromne i njena dubina, i njena visina, i njena širina. Zato duša ljudska stvarno samo u Gospodu Hristu nalazi svoj pravi mir, božanski mir i pokoj. Jer u Njemu nalazi božansku punoću svoga bogolikog bića, i u njoj svoju besmrtnost, svoju večnost, svoje božansko savršenstvo, svoje potpuno ostvarenje.

Kako se čovek ispunjuje „punoćom Božanstva“ – Hristom Gospodom? Jedino živeći Njime i u Njemu. A gde je On? u svome Bogočovečanskom telu, Crkvi. Samo kao članovi Crkve ljudi se postepeno ispunjuju Gospodom Hristom, dok ne postanu „ispunjeni u Njemu“, jer Crkva, zato što je „telo njegovo“ i jeste „punoća“ Njega „koji sve ispunjava u svemu“ (Ef. 1,23). Tako, jedino u Crkvi ljudi doživljuju svepunoću Božanstva kao nešto ljudsko, naše, i to – neotuđivo naše. I izvršuju evanđelsku zapovest svetog apostola: „da se ispunite svakom punoćom Božjom“ (Ef. 3,19). Ustvari, nema razlike između Hrista i Crkve; On je sve i sva u njoj: ona – telo Njegovo, On – glava njena. I po beskrajnom čovekoljublju svom, postavši čovek, On je učinio da sve to pripada nama ljudima. Nesumnjivo pripada, čim se evanđelskim podvizima uzidamo u sveto telo Njegovo i stanemo živeti u njemu pomoću svetih bogočovečanskih tajni i sila. Onda „svu punoću Božanstva“ doživljujemo najstvarnije, σωματικῶς, kao nešto naše. I svim bićem osećamo i saznajemo da je Gospod Hristos za nas ljude zaista sve i sva u svima svetovima. A ostalo, sve ostalo – „trice“. I onda se sve želje naše slivaju u jednu sveobuhvatnu pavlovsku želju: o, samo da Hrista dobijemo, da se u Njemu nađemo i večno u Njemu ostanemo! o, to, samo to, Gospode nezamenljivi, usliši i pomiluj! (sr. Flp. 3,8-14).

Jedino u Crkvi čovek je potpun čovek: sve ima što mu je potrebno za večni život u svima svetovima. Sav se ohristovljuje, sav obogočovečuje, sav osuštinjuje, sav obesmrćuje. Van Crkve, čovek je samo shema čoveka, samo senka čoveka, i priviđenje, i snoviđenje, i robot. I oseća se prazan i pust. I stvarno, u srcu Njegovom i nema srca, jer nema Boga; u duši njegovoj i nema duše, jer nema Boga; u savesti njegovoj i nema savesti, jer nema Boga. Savest! kakvi jezivi ponori, sve dok se ne ispuni Bogom. Duša! kakva beskrajna pustinja, sve dok se ne ispuni Bogom. Čovek! kakva lešina, sve dok sebe ne ispuni Bogom i Spasiteljem našim Gospodom Isusom