aznačenju. Svetim dušama Gospod kazuje svetu tajnu svoju. Zato su oni tako neustrašivi propovednici i ispovednici ove svete tajne. Crkva – jedino „bogatstvo slave“ u ovom svetu srama i smrada od greha i smrti. U tome bogatstvu slave je jedina prava slava ljudskoga bića, jer ga spasava od onoga što sramoti čoveka: od greha, smrti i đavola. Zato je za ljude, za sve ljude Crkva – „nada slave“, jedina prava nada jedine prave slave. To bogatstvo slave čovek oseti kada se verom učlani u bogočovečansko telo Crkve, i Hristos useli u njega kroz svete tajne i svete vrline; zbog čega sveti apostol i veli: „bogatstvo slave“, „bogatstvo tajne“ – „Hristos u vama“. Sa Hristom u sebi, ljudi se obogate nepropadljivim bogatstvom: Bogom i božanskim savršenstvima (sr. Lk. 12,21; Rim. 10,12; 2. Kor. 8,9; 1. Kor. 1,5; 2. Kor. 6,10; Rim. 11,33). To bogatstvo je nepropadljivo; njega ne mogu ni moljci nagristi, ni rđa pokvariti, ni lupeži pokrasti (sr. Mt. 6,19-20; Lk. 12,33). Ono se čuva u duši pomoću evanđelskih vrlina i življenja u njima, življenja koje se jedino u Crkvi može voditi pomoću njenih svetih blagodatnih sila. A one obilno i neprekidno struje i kroz najmanju ćelijicu njenog bogočovečanskog organizma. Slava je, slava čovekova biti u njoj – makar najmanja ćelijica.

Tumačeći apostolove bogonadahnute reči: „Kakvo je bogatstvo slave tajne ove među neznabošcima“, sveti Zlatoust veli: Ljude, neosetljivije od kamenja, odjednom uzvesti u dostojanstvo anđela, i to jednostavno pomoću golih reči i same vere, bez ikakvog truda, – stvarno je to slava i bogatstvo tajne; slično tome kao kada bi neko gladnog i šugavog psa, gadnog i odvratnog, koji zabačen izdiše i nije više u stanju da se miče, iznenada učinio čovekom i postavio ga na carski presto. Obrati pažnju: neznabošci su se klanjali kamenju i zemlji, bili zarobljenici i sužnji đavola, i gle, odjednom nagaziše na glavu njegovu, i stadoše gospodariti nad njim i bičevati ga; sluge i robovi demona postadoše telom Gospodara Anđela i Arhanđela; oni koji čak ni znali nisu da postoji Bog, odjednom postadoše saprestolnici Božji – σύνθρονοι τοῦ Θεοῦ. Hoćeš li da vidiš bezbrojne stupnjeve koje oni preskočiše? Trebalo je da oni saznadu: prvo, da kamenje nisu bogovi; drugo, da ne samo oni nisu bogovi, nego da ni zemlja, ni životinje, ni rastinje, ni čovek, ni nebo, ni ono što je više neba, takođe nije Bog; treće, da ni kamenje, ni životinje, ni biljke, ni stihije, ni ono što je gore, ni ono što je dole, ni čoveka, ni demone, ni anđele, ni arhanđele, niti ikoju drugu od tih višnjih sila – priroda ljudska ne treba da obožava. Kao crpući iz neke dubine, njima je valjalo poznati: da Gospodar svega i jeste Bog; da samo Njega treba obožavati; da čudesno ustrojstvo života jeste blago; da sadašnja smrt nije smrt; da sadašnji život nije život; da će telo ustati, postati netruležno, uzići na nebo, udostojiti se besmrtnosti, nastaniti se sa arhanđelima. Čoveka, koji je stajao tako nisko, pošto je sve te stupnjeve preskočio, Gospod Hristos posadi na nebesima na presto; čoveka koji je bio niži od kamenja, On postavi iznad Anđela i Arhanđela i Prestola i Gospodstava. Zaista je sveti apostol divno rekao: Kakvo je bogatstvo slave tajne ove