Moj omiljeni bibličar, Stiven de Jang, čovek koji je, iako veliki „dr”, pre svega još veći „fr”, uvek napominje da u „Bibliji nema metafora”. Pored njega, to takođe stalno ističu i meni takođe jako bliska braća Pažo – Džonatan i Metju, za čiju knjigu „Jezik stvaranja” uvek govorim da je apsolutno osnovna za svaki pokušaj iskrenog razumevanja Svetog Pisma.

Pomenute reči jedan su od najbitnijih postulata onoga čega bih slobodno nazvao „simvolički” pogled na biblijske, ali i sve druge drevne priče, obrede, i uopšteno – čitav pogled na svet.

Ovo je jedina pozicija koja nam omogućuje da realno i bez ikakvog neopravdanog snobizma sagledamo pomenute teme. Jer sa svake druge tačke gledišta, a posebno moderne „naučne” i „akademske” perspektive snobističkog evolutivnog materijalizma i naturalizma, sve što je drevni čovek stvarao, pisao, govorio, radio i mislio, izgleda kao potpuno arbitrarno sujeverje.

Sa potpuno suprotnim pogledom na biblijski tekst susreo sam se u „akademskoj” biblijskoj javnosti, čak i među hrišćanskim bibličarima. Ono što se ne može objasniti kroz prizmu materijalizma, gura se u kutiju „metafora”, a u tradicionalne egzegetske „škole” istorijske Crkve – Aleksandrijsku i Antiohijsku, unosi se nepostojeći raskol i kontradikcija, gde se jedni svode na strogo „alegorijske” a drugi na strogo „bukvalne” tumače Pisma.

Kada mi naš današnji, materijalistički pogled na svet, gde je postojanje nečega izjednačeno sa mojom mogućnosti da to nešto pipnem, projektujemo na priče iz prošlosti, zaista dobijamo smešne rezultate, i postaje nam jasno zašto su prosvetitelji razvili kompleks više vrednosti i odbacili sve što je pre njih bilo kao sujeverje nekakve gomile idiota.

Međutim, na njihovu nesreću, drevni ljudi nisu bili ništa gluplji od njih – niko nikada nije verovao da bi do pakla stigao kopajući na dole, niti da bi do trona Gospodnjeg stigao penjući se na nebo. Ni jedan Grk nije verovao da će ako se popne na Olimp zateći Zevsa i Aresa kako igraju fudbal, niti je jedan Hananejac verovao da će ako se popne na planinu Zafon uhvatiti Vaala i Astartu „na delu”. Drevni čovek znao je da se vere po planinama podjednako dobro, možda čak i znatno bolje nego današnji. Gde moderni materijalista misli da je hrišćanin 1. veka verovao da se Isus vazneo? U stratosferu?

Zapravo, iz ovoga sasvim je jasno da za drevne ljude, određena stvar nije bila identična sa njenom materijom, već sa njenom svrhom i značenjem, i da su stvari kao takve organizovane u svojevrsne hijerarhije značenja, neko bi rekao – lestvice, koja se, uslovno rečeno, proteže na vertikali „gore-dole”.

Pa tako, kada Hristos kaže „ko ima uši da čuje, neka čuje”, sigurno ne misli da oni koji su gluvi ili rođeni bez ušnih školjki ne moraju da ispunjavaju njegove zapovesti. I tako, kada se na početku Pisma kaže „i bi svetlost” sigurno se ne misli na snop fotona. Jer ko bi sa zdravim razumom rekao da Mojsije uopšte zna za fotone, a kamoli da ima modernu mehanističku definiciju svetlosti? Za njega, definicija svetlosti jeste – ono što stvari čini jasnim, što nam omogućuje da stvari raspoznajemo. Smisao. Tama, dakle, nije manjak fotona, već haos, nedefinisanost i nepredvidivost. I za Hrista, uvo nisu molekuli koji sačinjavaju moju ušnu školjku – već moja sposobnost da primim informaciju.

Jasno je da reči nemaju isto značenje kao i danas. Tako i kruna, na primer, nije lepo uređeno parče metala ili bilo kojeg drugog materijala, koji nekome stoji na glavi – već simvol moći, vlasti koja dolazi odozgo.

Ono što me je navelo da napišem ovaj tekst jeste predavanje dr Dragana Milina, bivšeg profesora na Pravoslavnom Bogoslovskom Fakultetu, čiji sam novi prevod Svetog Pisma imao prilike da blisko proučavam u poslednje vreme. Iako je prevod nesumnjivo dobar, jedan momenat u ovom predavanju privukao mi je mnogo pažnje.

Pokušavajući da uklopi hrišćanstvo i Sveto Pismo u sekularnu biblijsku kritiku, koja osporava istorijsku realnost sve više i više biblijskih događaja – Milin zaključuje da Pismo – „nije tačno ali je istinito”. Kao analogiju ovoj njegovoj tvrdnji koristi ikone. Kaže da se Bogorodica predstavlja sa krunom, iako krunu nikada nije nosila, i da se Sv. Prvomučenik Stefan predstavlja sa orarom i kadionicom, iako nam crkvena arheologija svedoči da najraniji đakoni sigurno nisu imali ni predstave o ovim bogoslužbenim predmetima.

On ovo objašnjava nekakvom „epskom razmerom” koju je prošlo biblijsko i crkveno predanje (analogno našem epskom predanju gde se, na primer, bitka na Kosovu zaista dogodila, ali je vremenom predanje o njoj nadograđivano do epskih razmera, koje opet imaju neku moralnu pouku), i naravno – metaforom!

Međutim, ovakvo rezonovanje više odmaže hrišćanstvu nego što mu pomaže, a to se vrlo jasno vidi kada se ono proširi na ostale oblasti. Naime, kada bismo pod mikroskop stavili običnu česmušu i vodu pripremljenu za Svetu tajnu Krštenja, da li bismo uočili bilo kakvu razliku? Ne. Kada bismo pod mikroskop stavili običan hleb i obično vino, i Sveto Pričešće, da li bismo uočili bilo kakvu razliku? Ne. I konačno, kada bismo pod mikroskop stavili bogočoveka Hrista i običnog čoveka – da li bismo uočili bilo kakvu materijalnu razliku između njih? Ne! Ovu logiku možemo primeniti na apsolutno sve u hrišćanstvu i životu Crkve, ne samo na ove tri stvari. Bilo kako bilo, poenta je da svođenjem realnosti na puku materijalnu realnost, ruše se sami stubovi na kojima stoji čitava hrišćanska vera. Niti je božanska priroda Hristova nekakva „metafora”, niti je to krštenje, pričešće, ili bilo koja druga Sveta Tajna, niti je to kruna na glavi Bogorodice ili kadionica Sv. Stefana.

Ako ikone predstavljaju nekakve metafore, a ne objektivnu simvoličku realnost, šta ćemo sa ikonom Hristovog silaska u Ad? Ako je ikona osmišljena kao „snepšot” realnosti, gde se ono što ona predstavlja desilo? Gde je pećina u koju je sišao Hristos, i u kojoj su ga dočekali David, Jovan, Adam, Eva, i proroci? Gde su skršena vrata, gde je svezani đavo? Očigledno, njih nema nigde u materijalnom svetu. Lokacija ovog događaja ne može se naći na Gugl mapama. Pa je li onda to samo – metafora? Simvol vere, dogmati Crkve, pa i samo Pismo (1 Petrova 3:19-20) nikako nam ne dozvoljavaju da realnost Hristovog silaska u Ad i pobede nad smrću svedemo na puko „skraćeno poređenje”, jer kao što o. Georgije Florovski kaže – Hristova smrt i subsekventni silazak u Ad već je Vaskrsenje. „A ako Hristos nije vaskrsao, onda je prazna propovijed naša, pa prazna i vjera vaša” (1 Korinćanima 15:14)

Ako niste već do sada shvatili, stvar nije identična sa materijom koja je čini. Pa tako, Tezejev brod i nakon svih promenjenih daski i dalje ostaje Tezejev brod. I ako ja polomim svoju šolju za kafu, i od nje načinim delo apstraktne umetnosti, ta materija nije više šolja za kafu, već je sad umetničko delo. I tako, kada se krštavam u Svetoj kupjelji, iako će se ta voda osušiti na mojoj koži za nekoliko minuta, ja ostajem zauvek kršten, jer događaj krštenja nije identičan sa materijom koja u njemu učestvuje. Sama suština mog bića je izmenjena u ovom činu pogruženja – iako je materija od koje sam sačinjen i dalje ista kao i malopre. Kao što je sama suština kosmosa izmenjena Hristovim pogruženjem u potpuno objektivni, ali nematerijalni Ad, iako je materija od koje je on sačinjen prilično neznatno promenjena.

Kruna i kadionica su dakle, potpuno realni, ali i simvoli. U rečima Tomasa Hopka, realni ZATO što su simvoli, jer pravoslavlje ne vidi distinkciju između ove dve realnosti – simvoličke i „bukvalne”. Jer čitav svet je simvol – unija obrasca i potencijala, materije. To je ono što Hristos misli kada kaže da je parabola o sejaču „priča nad (o) pričama”. Bogorodica nosi krunu, kao što Pričešće nije samo hleb i vino, već ujedno i Živi Bog. A dokle god ne vidimo jedno, nećemo ni drugo, jer gledamo telom, a duhom žmurimo.

Ikona jeste prozor u Eshaton, u Dan Gospodnji, kada će ono realno, ali mistično, tajno, biti svima obznanjeno kao javno. Nekome na večnu radost, a nekome na večnu patnju i užas. Kada će mesto Lobanje biti obznanjeno kao tron Živoga Boga, i kada će kao Car Slave biti obznanjen svima izmučeni drvodelja iz Nazareta. Tada će se ukazati kao javna do tada tajna kruna na glavi siromašne bremenite tinejdžerke, otkrivajući je kao Caricu Nebesku, i zlatna kadionica u rukama kamenovanog đakona, otkrivajući ga kao Prvomučenika, koji uznosi kad na sabranju predvečnog Sabora Gospodara Duhova.

Još jedna fundamentalna greška od koje pati ne samo pomenuti protojerej-stavrofor Dragan Milin, već čitava akademska hrišćanska biblistika, jeste što, želeći da održi akademsko u svom imenu, ne gubivši pritom hrišćansko, sve više i više povlači linije fronta pred navirućim hordama nihilističke sekularne biblijske kritike i bere plodove sa drveta koje raste na ni približno Božijoj zemlji, sa uverenjem da su istinski slatki i zdravi. No, u rečima o. Lazara Abašidzea, „drvo čiji koreni sežu u Ad ne može roditi dobre plodove”. Neko, čija epistemologija ne počiva na Otkrivenju i Hristu, ne može za nas doneti merodavne zaključke. Jer, u rečima Ave Justina, „viđenje Boga je Istina. Ako ovo viđenje postoji u čoveku, on i ima i zna Istinu. Ako nema ovo viđenje, onda Istina za njega ne postoji”.

O ovim pitanjima, dosežući visoko, iznad zvezda, u domene pretpostavki – etičkih, ontoloških, epistemoloških, pisaće i govoriće oni koji od mene o tome znaju malo više, pa njima ostavljam podijum. No, da se vratimo na moj domen. Kako se pomenute linije fronta povlače, neprijatelju predajemo samu istinitost biblijskih priča, a nama ubogima ostaje samo nekakva „moralna pouka”.

No, i ovo, kao i problem zamišljene krune i kadionice, posledica je u nama duboko usađenog Dositeja Obradovića i njegovih francuskih (m)učitelja. Za Dositeja, sve ove čudne priče koje nam neko pun nade neumorno, iako više i ne želimo da slušamo, došaptava iza vremenske zavese suštinski su beznačajne, i najbolje što sa njima možemo da uradimo je da izvučemo neko ambiguozno „naravoučenije”, neku moralnu pouku koje treba da se pridržavamo da bismo bili „bolji” ljudi. Nije bitno koje s’ vjere, već kakav si čo'ek, ba! Čovek koji ove priče svodi na moral, misleći da tako rešava dilemu, nije svestan da je zapravo time samo čini još većom. Jer se nužno nameće pitanje – zbog čega su ova moralna načela – dobra? Zašto su ona apsolutni imperativ za nas? Šta je njihov cilj i zašto je prekršiti ih istinski loše? I na kraju, šta uopšte dobro i loše jesu? To je pitanje na koje logika „naravoučenija” nikako ne može da odgovori.

Čovek koji priče, kako iz Biblije tako i sve one iz ponora drevnosti, razume kao pouke moralne pouke, zapravo je ništa drugo do latentni Kamijev apsurdni čovek – koji je racionalno biće u iracionalnom svetu, koje očajnički pokušava da učita poredak i smisao u haos i očaj koji ga okružuje i ispunjuje, te tako smišlja neka pravila i arbitrarne priče da bi ih podupro, zastrašujući sebe nekakvom Adlerovskom idejom „fikcionog finaliteta” – zamišljene „kazne” za zamišljene prestupe zamišljenog morala, koje nam eto, samo pomažu da funkcionišemo u društvu.

Na našu sreću, Biblija nije moralni priručnik. Nije spisak pravila koja čovek treba da prati da bi bio bolji. Biblija je priča. Priča koju živimo.

U rečima jednog mog profesora – „nikada neće biti ontologije bez etike, niti etike bez ontologije”. Etika izvire iz ontologije i moral je naš imperativ jer se upravo tiče našeg Logosa, Svrhe – Isusa Hrista, Sina Boga Živoga, našeg učestvovanja u božanskim obrascima, i našeg mesta na ontološkoj hijerarhiji. O tome govori Biblija i sve njene priče.

Ovo se jasno vidi na primeru Isusovih priča. One nikako nisu moralne pouke. Jako malo moralnoga ima u Priči o Sejaču, ili o Vinogradu, ili o Svadbenoj večeri. Ove priče pre svega govore nam kako svet funkcioniše, prikazuju nam simvoličke obrasce, koji postoje na svakoj hijerarhijskoj lestvici – od kosmičke, univerzalne, najviše, pa do nivoa moga domaćinstva. Pokazuje nam ustrojstvo sveta, i naše mesto u njemu – vremenski, prostorno, bivstveno.

No, dovoljno praznoslovismo. Hodajmo sada zajedno do praznoga groba, čija neobjašnjivost i iz usta okorelog materijaliste izvlači reči ,,Gospod moj i Bog moj!”, rušeći stubove laži koju živi i omogućava mu da vidi i Krunu i Kadionicu. Hodajmo zajedno do kamena Vetiljskog, da sa Jakovom sagledamo Lestvicu od Neba do Zemlje.