Večita kritika Pravoslavne Crkve na našim prostorima, od strane protestanata, je da je prihvatila mnoge paganske običaje. Uglavnom misleći na slave, farbanje jaja za Vaskrs i paljenje badnjaka za Božić.

Pre svega bih istakao da su dogme obavezna verovanja koja svaki član Crkve mora da ispoveda, poput učenja iz Simbola Vere. Sveta Trojica, Otelotvorenje Sina, Njegove dve prirode, jedna ličnost, Hristovo Vaskrsenje, jedno krštenje – neke su od glavnih dogmi. Običaji o kojima je reč nisu dogme, tj obavezujuće prakse. Ni jedan Vaseljenski Sabor nije doneo odluku o navedenim narodnim običajima. Većina tih običaja ne postoje u drugim Pravoslavnim narodima sa čijim Crkvama smo u zajedništvu. Niko nije primoran Crkvenim autoritetom da u njima učestvuje. Niko nikad nije bio izopšten ili kažnjavan jer nije slavio slavu, farbao jaja ili palio badnjak. Ovo su narodni običaji. Stoga bih naveo da ovo nije ni primarno ni sekundarno već tercijarno pitanje. 

Međutim, Sveta Crkva je zaista ove običaje prepoznala i usvojila kao dobre. Tako da, iako oni nisu od suštinske važnosti za vaseljensko pravoslavlje, i samim tim njihovo nepraktikovanje ne predstavlja smetnju u pravoslavnosti nekom Grku, Rusu ili Japancu, budući da one nisu deo njihovog nasleđa – moramo postaviti pitanje, zbog čega one smetaju jednom Srbinu, čijeg nasleđa jesu deo? Jer njegov razlog za njihovo odbacivanje i te kako može biti smetnja u njegovoj pravoslavnosti.

Ova odbrana će protestantima biti potpuno kontraintuitivna ukoliko nisu razumeli naše dosadašnje argumente o primarnim, temeljnim pitanjima. Njihovo “Gde to piše u Bibliji?” samo pretpostavlja da tih argumenata nema i da je njihova novonastala teologija ispravna.

Biblijski primeri

Treba navesti da je Hristos učestvovao u određenim narodnim običajima, poput svadbe (Jovan 2:1-12). Nigde u Zakonu, nigde u Starom Zavetu nije zapoveđeno da se pravi proslava pri venčanju, ona je narodni običaj, ali takva proslava nije idolopoklonička, ne činimo mladence bogovima time što proslavljamo njihov brak. Zar ne? Naveo bih i da je Hristos bio u Hramu tokom praznika Hanuke, (Jovan 10:22-23) koji je narodni običaj koji nije neposredno zapoveđen od Boga. O ovom prazniku nema reči u protestantskom Starom Zavetu, ali se zato njegovo poreklo spominje u Prvoj i Drugoj Makavejskoj (1 Mak 4:52–59, 2 Mak 10:5–8), knjigama koje protestanti odbacuju a koje Pravoslavni Stari Zavet sadrži. Ali to je tema za drugi dan. Još jedan primer je Purim, starozavetni narodni praznik koji, iako nije ustanovljen od Boga, ipak je prihvaćen kao dobar i bogougodan. (Jestira 9:20-32)

Iz ovoga vidimo da Bog nije isključiv koliko i sami protestanti, narodni običaji Mu ne smetaju ukoliko ne vode u greh. 

Ljudsku prirodu je Bog stvorio kao dobru. Zato organski, neusiljeni običaji, jedinstveni u svakom narodu, jesu plod te dobre prirode, i kao takvi su u suštini dobri, iako su pre hrišćanstva bili pogrešno usmereni, ka “onima koji po prirodi nisu bogovi” (Gal 4:8). Uzmimo na primer, simbol krune. Kruna je simbol kojim je bogostvorena ljudska priroda intuitivno iskazala dostojanstvo cara. To što su carevi pre Hrista nosili krune, ne znači da mi Hrista ne možemo slikati sa istom, i ne kvari valjanost onoga što razgovetno iskazujemo slikajući ga na taj način. Proglašavanje svih formi verskog obreda, osim onih formiranih u kontekstu neformalne, postmoderne civilizacije 20og veka, za “demonske” predstavlja vrhunac gordosti. Takva logika je na čudan način – gnostička. 

Čak i ako su ovi običaji nastali iz paganskih, to uopšte nije ni bitno, ukoliko ovi ili običaji bilo kog drugog hrišćanskog naroda imaju duboki hrišćanski smisao. Ukoliko to što su neki neznabošci mogli imati obred koji je u formi sličan slavi, na neki način kvari njen hrišćanski smisao – onda i paganske priče o Velikom potopu kvare hrišćanski smisao te priče u Bibliji, ili formalna sličnost starozavetnog bogosluženja sa ostalim bogosluženjima drevnog Bliskog istoka nekako kvari njenu pravoslavnost. Poenta je šta se obredom iskazuje, dokle god se valjano iskazuje.

Slava

Smisao slave jeste – produženje Liturgije. Na Svetoj Liturgiji, prema rečima “ovo činite u moj spomen (=anamnesis, oprisutnjenje)”, oprisutnjen je Hristos, koji kaže “a gde sam ja, tu će biti i sluga moj” (Jn 12:26). Zbog toga, ispovedajući delatno Vaskrsloga i gazeći smrt, prostor, vreme i zaborav, mi proslavljamo Hrista, i sa njim – Njegovog slugu, Svetitelja toga dana, koga je proslavio davši mu, kao što je obećao “slavu koju je imao kod Oca pre svih vekova” (Jn 17:22). Jer pristupajući na Liturgiju, Svetajnu Crkve, mi činimo po zapovesti i svedočanstvu apostola Pavla

Nego pristupiste k Sionskoj gori, i ka gradu Boga živoga, Jerusalimu nebeskome, i mnogijem hiljadama anđela, k Saboru i Crkvi prvorodnijeh koji su napisani na nebesima, i Bogu, sudiji sviju, i duhovima savršenijeh pravednika, I k Isusu, posredniku zavjeta novoga, i krvi kropljenja, koja bolje govori negoli Aveljeva. (Jevrejima 12:22-24)

Na Liturgiju nosimo kolač, hleb – simbol Hrista koji kaže “Ja sam Hleb Života”, koji po osvećenju nosimo kući – da bismo tamo Liturgiju nastavili kao – agape, večeru ljubavi, koju su održavali i rani hrišćani (1. Kor 11). Kao obeležja slave, tu su i – žito, u spomen na Hristove reči “ako seme ne umre, jedno ostaje, ako umre i bude pogrebeno, mnogo roda rodi”, vino – simbol Hristove krvi, i sveća, simbol Hrista koji kaže “Ja sam Svetlost svetu”, kao i ikona – a o pravoslavnosti ikona već je prethodno na ovom kanalu bilo reči.

Slava nije nekakav predhrišćanski običaj koji je po hristijanizaciji samo primio “novo ruho” da bi se sačuvao na “ezoteričan način” održavši samo prividno hrišćanski izgled. Srpski narod je oduvek imao veoma izražen porodični i plemenski identitet. Dovoljno je pogledati plemena Crne Gore i Hercegovine, ili velike zadruge centralne Srbije. Iz te sklonosti, organski rodila se potreba za nekakvim entitetima “zaštitnicima” porodica, plemena i mesta, koja je bila česta u drevnom svetu (up. Lare i Penate kod Ilira i u drevnom Rimu, ili kod urbanijih naroda, lokalne, gradske kultove). Kada su Srbi primili hrišćanstvo, važnost porodice i plemena nije nestala, kao ni njihova potreba za zaštitnikom, samo su, kao hrišćani, Srbi zaželeli da im zaštitnici budu – istinski Hristovi svetitelji i anđeli. Iz te želje i potrebe formirao se, potpuno hrišćanski obred slave, koja je u svojoj suštini agapa, produžetak liturgije. Slava nije bila predpostojeći paganski običaj.

Jedan od prigovora mogao bi biti da je sama potreba za zaštitnikom pogrešna. Ali, zašto bi bila, kad je čak i Izrailjski narod imao svog zaštitnika – arhangela Mihaila (Dan. 10:21, 12:1). Pored toga što mogu štititi jedan narod, angeli sasvim jasno štite pojedinačne ljude (Mt 18:10, Jevr 1:14, Dap 12:15, Ps 91:11-12, Ps 34:7) – pa zašto ne bi mogli i porodice?

Jedna od kritika je optužba za idolopoklonstvo. Idolopoklonstvo je slavljenje bilo koga ili čega, iznad ili umesto Boga. Kako su ovi običaji usmereni ka slavljenju Boga, ne mogu biti idolopoklonički. Na primer slave proslavljaju Božije svetitelje, ljude koji su sveti onoliko koliko su proslavili Božije ime svojim životima i smrtima. O poštovanju svetih bilo je govora na kanalu Hrastko. Suština paganskih običaja su paganska božanstva. U našim narodnim običajima nema paganskih božanstava. Nit ih iko spominje, nit o njima iko išta zna, jer je direktnih svedočanstava o njima gotovo da i nemamo. Bog gleda srce i nameru iza naših postupaka. (Amos 5:21–24) Nema smisla da se na primer tokom slave, proslavljanja Boga i Božijih Svetih, zapravo zbog sličnosti spoljašnje forme nekom paganskom običaju, kojih kao što smo napomenuli, uopšte i nema, time zapravo prinosi slava demonima.

Vaskršnja jaja

Tokom Vaskšnjeg posta, vernici se uzdržavaju od mesa, mleka i jaja, ali kako bi njihove kokoške nastavile da ležu, jaja bi se čuvala i najviše jela po svršetku posta odnosno na Vaskrs. Uz to, pravoslavni monasi većinom ne jedu meso, te je simbol dugoiščekivanog mrsa i gozbe bilo – jaje. Zato, očekivano je da smisao jaja na Vaskrs bude izgubljen civilizaciji koja je prestala da posti. Jaja se jedu i pre početka Vaskšnjeg posta – kod nas Srba na poklade ili ti Belu nedelju, a kod Rusa, na primer, na praznik Maslenicu.

Samo jaje sa služi kao simbol Vaskrsenja. Ljuska, sada slomljena izobražava grob, odnosno smrt, koju Hristos uništava svojim Vaskrsenjem. Slomivši ljusku, vidimo belo, svetlo (i ukusno) belance, koje označava novi život, dok je crvena boja znak Hristove krvi. Postoje i druga predanja vezana za Vaskršnja jaja – najčešće vezana za ličnost Marije Magdaline. Jedno predanje kaže da je u svojoj propovedi ona dospela čak do rimskog cara Tiberija, i dok mu je propovedala, držala je jaje. Tiberije je gordo rekao da će poverovati tek kada to jaje postane crveno, i to se i desilo. Drugo, poljsko predanje svedoči da je ona, u nedelju ujutro kada je krenula na Hristov grob, kod kuće skuvala jaja za doručak za sebe i druge mironosice, i stavila ih u korpu. Međutim, kada se vratila sa groba, primivši blagovest Vaskrsenja, i shvativši da je radost ispunila i ulepšala čitav svet, zatekla je i nešto tako “banalno” kao što su jaja, prepuna prelepih šara. Iz svih tih razloga, jaja su bila nerazdvojni deo proslave Vaskrsa još od davnih vremena – imamo svedočanstva o vladarskim dvorovima u srednjevekovnoj Evropi koji su za proslavu Vaskrsa naručivali ogromne količine jaja. 

Prvi koji je Vaskršnja jaja, zajedno sa mnogim potpuno hrišćanskim običajima, proglasio paganskim, bio je je američki prezbiterijanac, Aleksandar Hislop, u 19om veku, u knjizi “Dva Vavilona”, koja je prepuna raznih fantastičnih izmišljotina.

Badnjak

Badnjak kao mlado drvo se pali i simbolizuje svetlost i toplotu koju Hristos donosi svojim rođenjem. Uz badnjak se u kuću često unosi i slama, što podseća na Vitlejemsku pećinu i jasle gde je Hristos rođen. Simbolično stvaranje scene Josifa koji pali vatru kako bi se u hladnoj decembarskoj noći Presveta Bogorodica i novorođeni Hristos ogrejali.  

Šta uopšte znači reč badnjak? Da to odgnonetnemo, pomoći će nam svedočanstvo rimokatoličkog grofa Janeza Vajkarda Valvazora, koji 1687. godine piše o običajima pokatoličenih Srba grada Senja. On, naime, kaže da momka koji čitavu noć pre Božića bdi u molitvi zovu badnjak, i da mu u tu svrhu lože vatru, da bi bio ugrejan. Logično, najpodobnije drvo za to jeste hrastovina – koja dugo i postojano gori. Dakle, etimologija reči badnjak zasigurno je vezana za molitveno bdenje. Zasigurno, nema ničeg paganskog u tome, iako gordi austrijski grof koji govori sa gnušanjem o Srbima zaista pominje nekog “paganskog Badnjaka”.

Loženje hrastovog drveta na Badnje veče u našem narodu osvedočeno je još u 13. veku, a vidimo da je verovatno bilo u svrhu molitvenog bdenja. Vremenom, bogoljubiva srpska duša je u tome videla još jedan dublji smisao. Vladika Nikolaj piše:

Kao što mlado i tvrdo hrastovo drvo stavljeno na vatru obasjava i greje one koji okolo stoje, pojući: „Roždestvo Tvoje…“, tako isto i Bogomladenac Isus Hristos sagoreva u ognju svoje ljubavi za nas. On je i umro za nas da bi naas spasao od smrti i satane.⁣

Prigovori

Neko može reći kako ova simbolika nije osvešćena kod mnogih koji običaje praktikuju. Sa tim bismo se i mi složili, kao i svaki pastir i episkop Crkve. Ni jedan od njih ne bi radio na tome da narod dublje gura u neznanje, već cela Crkva radi na tome da ovu simboliku osvesti. A ako već vidimo da je iz obožavanja Hrista nastala svekolika forma ovih običaja, kada se Hristos useli nazad u suštinu – šta se tu može prigovoriti?

Neko takođe može reći da ovo deluje kao forsiranje hristološkog smisla na običaje koje taj smisao nije formirao, već su se formirali nezavisno od njega. Čak i da je tako, kakvu razliku pravi, ako se Hristos zaista uselio u srž nečega, i sve preusmerio ka sebi? Osvrnuo bih se na ideju očišćenja i osvećenja koja je u samoj srži Hrišćanstva.

Krst je bio sprava za mučenje, simbol sramne, bolne i ružne smrti. Krstovi bi bili postavljani kraj puta, svima na videlo i upozorenje. Gušenje, šok, gubitak krvi, detalji su suvišni. Sada simbol nade, znak Hristove pobede smrti, jer smrću smrt uništi. Ova crnina Hristovom krvlju postaje belina. Čisto na sebe uzima nečisto kako bi ga očistilo – iznutra. Čovek zamračuje, Gospod osvećuje. Sam dolazak Sina Božijeg, govori o preobraženju i preusmeravanju krivog ka pravom.

Ako čega ima dobrog u svecelom čovekovom životu – u Hristu je pobedilo, ako čega ima lošeg, u Hristu je pobeđeno. Hristos u sebi vozglavljuje i obnavlja sve što postoji. Stoga je potpuno u hrišćanskom duhu preobražavati zlo u dobro. To ne znači – prekrečiti zlo u dobro. Već očuvati ono što se može, ispraviti i preusmeriti ono što se može, a ono što se ne može – uništiti. Krštavanje starih običaja nije paganizacija, već trijumf hrišćanstva. Iako tvrdimo da toga kod Srbina nije bilo, ne tvrdimo tako jer u tome ima nečeg pogrešnog, nego jer nas razum primorava.