Kada se rodio Hristos?

Roždestvo Hristovo je sam centar sve hrišćanske teologije i sidro realnosti. Malo je reći da ka Vitlejemskoj pećini uperuju starozavetni sveci. Ka njoj uperuje sve i sva, tu sve počinje i sve se završava. Svaka priča pojedinačno i Velika priča naše kosmičke istorije, koje sve one zajedno obrazuju. Svaki obrazac, svaka tvar, sve od prašine do zvezda. Neki drugi put ćemo o prašini, ali danas ćemo malo govoriti o zvezdama.

Naša Crkva praznuje Roždestvo Hristovo 25. decembra po julijanskom, odnosno, 7. januara po gregorijanskom kalendaru. Neki, koji bi voleli da se naprave pametnijim od Bogonadahnute Crkve, reći će da se Hristos rodio na neki sasvim nepoznat i nebitan datum, a neki bi čak ovu smešnu misao završili i sa „nepoznatim i nebitnim mestom”, jer se ni za mesto ne može verovati ni Luki, ni Mateju, a ni Miheju.

Eto, najbitniji događaj kosmičke istorije i klimaks naše priče toliko je bitan da se desio u potpuno nepoznato i nebitno vreme na potpuno nepoznatom i nebitnom mestu. Toliko je bitan da ni prva generacija Isusovih sledbenika, koja je živela sa Njim i sastavila novozavetne spise, nema nikakvu realnu predstavu o vremenu i mestu ovog događaja, i ne može im se verovati. Čak ni Isusova rođena Majka, koja je neosporno bila izvor apostolu Luki za prvih nekoliko poglavlja njegovog jevanđelja, nema pojma kada je i gde rodila svog sopstvenog Sina i Gospoda. Čudno, zar ne? Neko bi rekao, malo previše čudno.

Pa zašto Crkva praznuje taj dan? Kažu, oni pametniji od Crkve, tad je bio nekakav paganski praznik Sunca, budući da je tada zimski solsticij, tj. ravnodnevica, pa se Crkva dovila da na taj dan proslavlja Hrista, da dokaže da je On Sunce pravde.

Sve bi to bilo sjajno i bajno, kad bi zaista bilo tako. Iako mi imamo dokaze o snažnom kultu Sunca koji je u prva tri veka nove ere navirao iz istočnih provincija Rimskog carstva, tzv. kult Nepobedivog Sunca (Sol Invictus), čiji je ubedljivo najčuveniji poklonik bio malo poznati obnovitelj Rima Aurelijan, a kasnije i Konstantin Hlor, pa i njegov čuveniji sin (sve do svog čuvenog obraćenja u Hrišćanstvo), čijem vremenu i naporu ovi pomenuti “pametniji od Crkve” čak i pripisuju vaspostavljanje praznika Roždestva, Konstantin Veliki,  nemamo apsolutno nikakve dokaze o tome kada su, i da li su uopšte, pripadnici ovog kulta slavili bilo kakve praznike. To da su slavili zimski solsticij samo je pretpostavka koja, iako prilično smislena, nema ama baš niti jedan arheološki ili pisani dokaz da je potkrepi. I da ga jesu slavili, a lično verujem da jesu, zaključak da je ovaj događaj u solarnom kalendaru imao bilo kakav primat nad ostalim potpuno je neosnovan.

Zašto Crkva, onda, praznuje Roždestvo 25. decembra? Odgovor se nalazi na, za skeptike, prilično neočekivanom mestu – samim jevanđeljima.

Jevanđelje po Luki 1:26 kaže da je Hristovo začeće bilo 6 meseci nakon začeća Jovana Krstitelja, a Luka 1:5 kaže da je Jovan začet u toku službovanja njegovog oca Zaharije, koji je „od reda Avijina”. Knjiga Nemijina 12:12-22 beleži 24 sveštenička reda, od kojih je Avijin red osmi po redu. Svaki od ovih redova službovao je u hramu jednu celu nedelju, 2 puta godišnje. Tako, red Avijin služio je 8. i 32. nedelju u godini, odnosno, 2. nedelju jevrejskog meseca Tišri, što uključuje „Dan Iskupljenja”, poznat i kao Jom Kipur, koji se proslavljao 10. dana meseca Tišri.

Jom Kipur je dan kada se jedan sveštenik birao žrebom da kadi u Hramu. I gle, Luka 1:9 govori da je upravo to radio Zaharija kada je anđeo došao da mu objavi začeće Jovana Krstitelja, što nedvosmisleno govori o začeću baš na Jom Kipur.

Kada se to prebaci na moderni kalendar, Dan Iskupljenja pada uvek između 22. septembra i 8. oktobra. Baš zato, pravoslavna crkva proslavlja začeće Jovana Krstitelja 23. septembra, a njegovo rođenje 24. juna, 9 meseci kasnije.

Dakle, pošto je Hristos začet oko 6 meseci nakon Jovana Krstitelja, to nam daje datum oko 23. marta, odnosno, od 22. marta najranije, do 6. aprila najkasnije. Pravoslavna crkva zato slavi začeće Hristovo 25. marta po Julijanskom kalendaru, na praznik Blagovesti. To nam daje i datum Hristovog rođenja – 9 meseci nakon začeća, odnosno, 25. decembar.

Kao što smo prethodno napomenuli, izvor Jevanđelisti Luki za prvih nekoliko glava Jevanđelja upravo je bila Devica Marija. A to znamo na više načina. Prvi jeste prolog Lukinog jevanđelja, od prvog do četvrtog stiha prve glave, tipičan za dela klasične starine, u kojem nas Luka obaveštava da se njegovo svedočanstvo zasniva na izveštajima onih “koji su od početka bili očevici i sluge Reči”. Dakle, Lukino delo je svojevrsna sinteza izveštaja ključnih figura rane Crkve, među kojima je morala biti i – Marija, mati Isusova. Čak i liberalniji novozavetnici, kao što je na primer, prof. Predrag Dragutinović, priznaju da Lukino jevanđelje predstavlja svedočanstvo o ogromnom značaju koji je rana Crkva pridavala ličnosti Bogorodice. Luka nikako nije mogao, u pisanju svog jevanđelja koje je nesumnjivo mnogo više nego ostala istoriografsko delo, zanemariti svedočanstvo Bogorodice, koju sam predstavlja kao ličnost od najkrucijalnije važnosti, posebno kad se uzme u obzir da je ovo jevanđelje, verovatno, sudeći po velikoj sličnosti “izvora” (po Karavidopulosu, usmenih tradicija) Lukinog i Jovanovog jevanđelja, posebno u stradalnom narativu, nastalo baš u Efesu, kako smatra prof. Karavidopulos, mestu gde je dugo vremena sa apostolom Jovanom boravila i sama Djeva Marija. Tako da, čak i da Luka nije informacije direktno crpeo od Bogorodice, vrlo verovatno ih je crpeo iz oralne tradicije crkvene zajednice koja je baštinila veoma živo sećanje na Njenu ličnost.

Moguće je dati dva argumenta na ovo. Prvi je, da Lukino jevanđelje nije napisano u Efesu, u prilog čega svedoči najviše jako rani antimarkionistički prolog jevanđelja, u kom stoji da je Luka jevanđelje napisao “putujući po raznim krajevima Ahaje”, a drugi je, da je Luka svoje jevanđelje sastavio značajno nakon događaja Uspenja Presvete Bogorodice. Na oba ova argumenta možemo dati jedan odgovor – jevanđelja, kao i sve knjige ikada napisane, nisu napisana u jednom sedenju. Proces pisanja knjige, posebno sinteze svedočanstava očevidaca kakvo nam nudi Luka, jeste višegodišnji, čak i decenijski proces. Dakle, potpuno je nezamislivo za Luku da je seo i u “jednom dahu” u Ahaji napisao jevanđelje. Čak i sam prolog kaže da ga je Luka sastavio “putujući”. Luka je, kao Pavlov “ljubljeni učenik”, neosporno dugo vremena proveo sa njim u Efesu. Primera radi, Pavle je 3 godine bio stacioniran u Efesu za vreme svog 2. misionarskog putovanja, za koje vreme je stigao da čak i više puta bude utamničen i u ringu se bori sa lavovima. Značajan deo Lukinog dela je, dakle, svakako morao nastati tu, bez obzira gde je jevanđelje poprimilo svoj konačan oblik.

Druga stvar je što, čak i da Luka nikakvog kontakta nije imao sa Bogorodicom, i njenom zajednicom u Efesu, potpuno je suludo reći da njegovo jevanđelje, kao delo nastalo u roku od najviše 35 godina nakon Hristovog raspeća, kao sinteza izveštaja očevidaca, ne predstavlja pouzdan izvor o realnom datumu Isusovog rođenja. Posebno je suluda tvrdnja nekih da je Luka taj koji koristi datum zimskog solsticija i na njega veštački lepi Hristovo rođenje da bi potisnuo još nepostojeći kult Sol Invictus-a.

Drugi argument jeste što Luka sasvim očigledno opisuje stvari koje mogu biti poznate isključivo Bogorodici. Primer toga jeste razgovor koji se odigrava između Gavrila i Bogorodice u Lk 1:26-38, a posebno detalj u Lk 1:28, gde se kaže da se Marija “poplaši”. Nesumnjivo, samo je Marija mogla znati šta je u tom momentu osetila. Takođe, i detalji interakcije Marije i Jelisavete iz Lk 1:39-56 nesumnjivo su mogli biti poznati samo jednoj od njih dve. U 2. glavi Lukinog jevanđelja susrećemo opis rođenja Hristovog, koji je praćen neverovatnim detaljima, Lk 2:7 kaže “I rodi sina svojega prvenca, i povi ga, i mentu ga u jasle.” Ako ima majki koje čitaju ovaj tekst, ovo će im biti i više nego poznato. Ovo su reči majke koja pamti svaki momenat najradosnijeg događaja njenog života, rođenja njenog prvenca. A još kad je njen prvenac ujedno i njen Bog, radost je nesaglediva. Kao konačan argument u korist ovoga dodajemo još Lk 2:19, “A Marija čuvaše sve reči ove i slagaše ih u srcu svojemu.” Kako iko osim Marije može da zna šta je ona čuvala u svom srcu?

Ali, neko bi rekao, kako to da su pastiri bili u polju za vreme Hristovog rođenja? Odgovor je i više nego jednostavan – Luka 2:8 kaže da su pastiri bili sa ovcama „u polju”, dakle, nisu bili u gradu, a ovce nisu bile u oboru ili blizu grada, već na zajedničkom pašnjaku. U Levantu, ovce se izvode na zajedničke pašnjake isključivo zimi, kada kiša donosi travu na brdima. Često zaboravljamo da je klima u Levantu potpuno drugačija nego ovde u srcu Evrope.

Oni koji se još uvek čvrsto drže teorije o „nebitnom” Hristu, posle svega ovoga možda se i dalje pitaju – kako to da Matej kaže da je Irod za vreme ovog događaja bio u Jerusalimu, a ne u svojoj zimskoj rezidenciji? Stvar je jednostavna – Jevanđelje baš nigde ne pominje Iroda u Jerusalimu u vreme samog rođenja, već preko godinu dana kasnije. Irod se pominje u Jerusalimu u priči o mudracima, koji ne dolaze u Vitlejem momentalno po Hristovom rođenju. Znamo da se zvezda pojavila po Hristovom rođenju, a da su je potom mudraci sa Istoka, ko zna sa koje distance, pratili do Judeje. Potom nam jevanđelista govori kako je Irod naredio da se ubiju sva deca uzrasta oko 2 godine u okolini Vitlejema, prema onome što su mu mudraci rekli o prvoj pojavi zvezde. To znači da se zvezda pojavila, a Hristos rodio, 1-2 godine pre dolaska mudraca u Vitlejem. Gde je Irod bio 2 godine posle Roždestva nikako ne može da nam govori o tome kada se ono desilo.

Kada smo prošli kroz sve dokaze o Marijinom učešću u stvaranju Lukinog jevanđelja, i objasnili da Luka nedvosmisleno govori o 25. decembru kao datumu Hristovog rođenja, ostavljam čitaocima da sami presude da li će radije verovati majci kada je rodila svoje dete, ili nekoj gomili profesora sumnjivog kredibiliteta. Ne govorim o njihovom akademskom kredibilitetu “pred svetom”, koga mnogi od njih izdajući se za teologe već uopšte i nemaju, već kredibilitetu da govore o ovako velikim stvarima transkosmičkog značaja, kredibilitetu “pred Bogom”. Jer govoriti o bilo kojoj stvari igra je sa vatrom – jer cela istorija sveta je zapravo ogromna epifanija Božija. Na toj predpostavci zasniva se ceo hrišćanski etos. Samim tim, svedočiti lažno o bilo čemu, lažno je svedočenje ni o čemu drugom do o samom Bogu koji je veliki Umetnik koji svoj karakter i prirodu izražava u velikoj rečenici koju živimo, sa svim njenim zarezima, tačkama i dvotačkama. Čak i “najnebitniji” događaj krajnje je bitan, jer u kontekstu vascele kosmičke istorije svedoči o Bogu koji promisleno vodi tok istorije, kao jednu veliku priču o Njemu, Njegovom Sinu, Njegovom Duhu i nama, njegovim stvorenjima. Ko je on i kakav je? Ko smo mi, i kakvi smo? Ako je toliko kosmički bitna jedna jutarnja kafa, ili jedan susret na ulici, koliko je nesagledivo bitan sam sušti centar cele naše priče – radosniji od čina stvaranja – rođenje Bogočoveka? Govor o ovome iziskuje ogromnu smelost pred Bogom, ogroman strah Božiji koji je “početak sve mudrosti”, koga među mejnstrim teolozima sigurno nema. Pa tako, nema ni mudrosti.

Zašto je sve ovo toliko bitno? Sada, moj kratki bogoslovski monolog pravi potpun krug i vraća se na početak. Cela tvar slavi Hrista. Objektivno, realno. Sve zvezde ka Njemu uperuju, sve priče Njim počinju, o Njemu govore i Njim se završavaju. Sve hvali Gospoda, sve se Njemu savija.

Ako kažemo da se Hristos rodio na nama nepoznat datum, a na solsticij samo neprirodno kalemimo i lepimo Božić, značenje koje on u realnosti nema, da bismo tobože dokazali da je Hristos istinsko Sunce, onda samo dokazujemo potpuno suprotno – samo uobražavamo da Sunce u stvari uperuje u Njega i usmerava nas ka Njemu. Onda projektujemo na prirodu naše fantazije i uobrazilje, kad ona uperuje ka nečem sasvim drugom. Možda, na kraju, ne uperuje ni ka čemu. Pretvaramo se, zapravo, da se On nikada nije ni rodio, jer ne vidimo istinsku svrhu Njegovog Roždestva. Da okrene obrnuti kosmos na ispravnu stranu, da vrati stvari na svoje mesto i usmeri ih ka gore, ka Njemu, da otkrije pupak sveta.

Hristovo rođenje na solsticij otkriva nam skriveno, više značenje tog, i svih drugih astronomskih događaja. I ne samo astronomskih događaja, već nam otkriva realan smisao celog kosmosa, a to je ono samo. Unija Neba i Zemlje. Slava. Mir. Dobra Volja. Zato Roždestvo dočekujemo slavnim rečima:

Rođenje Tvoje, Hriste Bože naš, obasja svet svetlošću razuma, jer oni koji služaše zvezdama naučeni biše zvezdom da se klanjaju Tebi, Suncu Pravde, i da vide Tebe, Istoka sa visine, Gospode, slava Tebi.

Kao što je vitlejemska zvezda, uperujući i čežnjivo gledajući u Njega, uputila one koji su je obožavali kao boga ka epicentru sveta, tako isto radi i samo Sunce i cela tvar.

Kada kažemo da se Hristos nije rodio na solsticij, umišljamo da prateći njega, ne bismo došli do Hrista, kao što su to učinili mudraci, prateći zvezdu. Tvrdimo, nesvesno, da On nije Bog i savršenje svega i svedočimo da nas svetlost razuma još nije obasjala, da vidimo svet koji je stvorio onakvim kakav jeste.
U rečima Vladike Nikolaja, ko veruje u slučajnosti, ne veruje u Boga. Neko ko veruje u Boga, zna da On promisleno nadzire i najmanji atom. Ako istinski verujemo u Hrista Boga, koji svakodnevno čini čuda, i ustrojava sa savršenim smislom i značajem najsitniji detalj realnosti – zar je veliko čudo da se Njegovo Roždestvo desilo na dan na koji ga Crkva proslavlja? Ako je Bog nesposoban da promisleno sa potpunim i savršenim smislom ustroji istoriju spasenja, pa Crkva mora da se dovija da „dopuni” simvoliku koju Hristos sam nije mogao da ispuni do kraja, kako onda mogu da kažem da iole bolje može ustrojiti okolnosti mog sopstvenog života? I sa druge strane, ako vidim sveprisutnu i svemoćnu Božiju desnicu u mom majušnom životu, kako nepogrešivo svime diriguje u savršenoj simfoniji smisla, kako da sumnjam u isto na kosmičkom nivou?

Neverovanje Crkvi i Njenoj tradiciji pokazuje strašan manjak smirenja i vere u Boga i Njegov savršeni promisao kod modernih „bogoslova”. A ko ne veruje Božijem promislu, ne može biti dobar hrišćanin, jer hrišćanstvo iziskuje da delamo naš molitveni poklič „neka bude volja Tvoja” i prepuštamo se struji Njegovog promisla, sigurni da će i nas, atome misleće, odvesti na pravo mesto.

Takođe, upadamo u isto ono bezumlje prosvetiteljstva, da stvar samo postoji, kao prazan papir, bez ikakvog značenja i smisla, a mi smo ti koji na postojeći haos neprirodno kalemimo i lepimo smisao. A realnost jeste drugačija – ona je prožeta smislom. Smisao ne da prethodi samoj stvari, nego je stvar zapravo, identična svome smislu. Ali, to je priča za drugi put.

Mir Božiji, Hristos se rodi!

Bilo bi nam drago da čujemo tvoje mišljenje o ovom tekstu. Slobodno ostavi komentar ispod, ili nam pošalji svoje mišljenje na [email protected].

Komentari

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljivana.