Hrišćansko Predanje vezuje nastanak hrišćanske ikonografije za ličnost jednog od sedamdesetorice Apostola, Svetog Luku. Da li je ovo bio pokušaj ikonofila da daju istorijski legitimitet svojoj praksi pravljenja i poštovanja predstava svetitelja – ili zapravo ima istorijskog temelja? Pokušaćemo na ovo pitanje da odgovorimo u ovom kratkom tekstu.

Luka kao lekar i slikar

Iz svetopisamskih izvora, o Luki saznajemo ponešto. Luka se pominje samo 3 puta izričito. U 24. stihu kratke poslanice Filimonu, u pozdravima, samo se pominje njegovo ime. U 2. Tim 4:11, u verovatno poslednjoj Pavlovoj poslanici, napisanoj iz tamnice u Rimu 67. godine neposredno pre Pavlovog pogubljenja¹ (čak se smatra da su stihovi 4:6-8 pisani upravo dok je carski dželat dolazio da odvede Pavla na pogubljenje), pominje se da je samo Luka ostao sa Pavlom. Zato je od nekih dobio ime „Pavlov ljubljeni učenik“. No, za nas najbitnije svedočanstvo nalazi se u Kol 4:14, gde Pavle kaže.

„Pozdravlja vas Luka, voljeni lekar, i Dimas.“

Iz ovoga, saznajemo da je Luka bio po zvanju lekar. To je ključan podatak za našu temu, budući da su lekari u rimskom carstvu bili i obrazovani slikari. Najbolji primer za to je najčuveniji lekar rimskog carstva – Klaudije Galen, čiji su nalazi presudno uticali na medicinu kroz čitav srednji vek. Keasler Rothemich o Galenovim slikarskim sposobnostima kaže sledeće:

Galen je svoja otkrića umetnički prikazao na papiru. Njegovi čuveni anatomski crteži „imali su za cilj da prikažu telo u svoj njegovoj prirodnoj raskoši“ (Dan, 2003).

Za njegove crteže se kaže da „nisu samo telo i mišići prikazani na najrealističniji način, već i kostur, skelet i koža“ (Dan, 2003).

Galenovi sopstveni crteži korišćeni su za obuku medicinskih stručnjaka sve do kraja Renesanse, 1600. godine nove ere.²

“Pseudo-Galen, Claudius, 131-201 (MS.290)” by Wellcome Collection is licensed under CC BY 4.0

Iako neko može reći da su slike pripisane Galenu, koje su bile u cirkulaciji u srednjem veku i renesansi bile kasnijeg datuma, a ne originalno Galenove – Galen izričito pominje postojanje medicinskih crteža u nekoliko svojih dela. Navešćemo neka mesta.

Pošto nije moguće da svi posmatraju disekcije, delove ćemo predstaviti crtežima (σχήματα) za one koji ih nisu videli.³

Najpre moraš steći jasnu predstavu o obliku (μορφή) i položaju svakog dela, bilo tako što ćeš sam posmatrati disekcije, bilo pažljivo proučavajući crteže (γράμματα / σχήματα) koji ih prikazuju.⁴

„[neki raniji anatomi] ostavili su za sobom dijagrame (σχήματα) kostiju i mišića…”⁵

Spisi (ili jedan spis, kako neki smatraju) Jevanđelja i Dela Apostolskih vrlo su rano i jednoglasno pripisani apostolu Luki. U njima samima, na osnovu „mi odeljaka“ (o kojima će kasnije biti reči) vidimo da ih je napisao jedan od Pavlovih vernih pratilaca, što, upareno sa izuzetno lepim, uzvišenim stilom pisanja, svojstvenom učenim ljudima⁶ – najviše odgovara ličnosti Pavlovog ljubljenog učenika – lekara Luke.

Luka u Galatiji?

U biblijskoj nauci postoje dva različita pogleda na pitanje lokacije adresata Pavlove poslanice Galatima. Galati, na čije se ime vodi ova poslanica, bili su keltsko pleme, koje se u 3. veku nastanilo u Malu Aziju, sa centrom oko grada Ankire, današnje Ankare. Međutim, kada je njihov poslednji kralj umro, 25. godine po Hristu, oformljena je rimska provincija Galatija, koja je uključivala mnogo šire teritorije.

Prvi pogled, zastupljeniji u starijim delima, kaže da je Pavle svoju poslanicu uputio hrišćanima u Antiohiji Pisidijskoj, Ikoniji, Listri i Derbi, gradovima u kojima je propovedao jevanđelje u svom prvom misionarskom putovanju, koje apostol Luka opisuje u 13. i 14. glavi Dela Apostolskih. Iz ovog, istorijski veoma pouzdanog, ali i drugih svedočanstava (istoriografskih i arheoloških) poznato nam je da su ove gradove nastanjivali brojni Jevreji, što odgovara slici koju nam daje poslanica Galatima – glavni problem u ovim hrišćanskim zajednicama jeste „judaizacija“ Jevanđelja. Ove oblasti, bile su deo provincije Galatije, te tako Pavle ima prava ove ljude zvati Galatima, iako oni nisu bili pripadnici pomenutog plemena.

Međutim, „judaizatori“ opisani u poslanici ne opisuju se kao lokalni Jevreji (koji su na Pavlovu propoved reagovali mahom negativno), već kao putujući (psevdo-)hrišćanski misionari, koji su tvrdili da dolaze od Jakova. Štaviše, logičnije bi bilo da ovakvi propovednici deluju u oblastima gde sinagoga ne postoji.⁷

U novijoj biblistici zato je zastupljenije drugo gledište – koje kaže da je poslanica upućena upravo onim pravim Galatima, iz okoline Ankire. Luka samo usputno svedoči o Pavlovom misionarenju u ovom kraju, u jednom stihu, Dap 16:6, gde kaže:

A kad prođoše Frigiju i zemlju Galata, zabrani im Duh Sveti govoriti reč u Aziji.

Međutim, ovaj usputni spomen Galatije može biti mnogo bitniji nego što se čini. U biblijskoj nauci već dugo je poznata pojava „oni“ i „mi“ mesta u Delima Apostolskim. Naime, u 3 dela Dela Apostolskih (16:8-17; 20:5-21:18; 27:1-28:17), Luka počiinje da umesto trećeg lica množine, govori o apostolima u prvom licu množine, što svedoči o tome da je Luka putovao zajedno sa Pavlom i njegovim pratiocima. Prvo „mi mesto“ susrećemo ni manje ni više nego samo 2 stiha nakon ovog mesta, u Dap 16:8-10, gde stoji:

A kad prođoše Miziju, siđoše u Troadu. I Pavlu se javi utvara noću: beše jedan čovek iz Makedonije, i stajaše moleći ga i govoreći: dođi u Makedoniju i pomozi nam. A kad vide utvaru, odmah gledasmo da iziđemo u Makedoniju, doznavši da nas Gospod pozva da propovedamo Jevanđelje.

Dakle, Luka je, kada je Pavle video utvaru u Troadi, već bio sa njim. Dakle, nije teško pretpostaviti da se Luka pridružio Pavlu upravo u Frigiji ili Galatiji – kada je Pavle osnovao crkvenu zajednicu, kojoj je kasnije i pisao u poslanici Galatima.⁸

Raspeće u Galatiji

Pavle treću glavu poslanice Galatima otvara ovim čuvenim rečima:

O, nerazumni Galati! Ko je opčinio vas kojima je Isus Hristos pred očima naslikan kao raspeti? (Ὦ ἀνόητοι Γαλάται, τίς ὑμᾶς ἐβάσκανεν, οἷς κατ᾽ ὀφθαλμοὺς Ἰησοῦς Χριστὸς προεγράφη ἐσταυρωμένος;)

Krst iz Herkulaneuma

Reč koju Pavle ovde koristi je προεγράφη, koja se može tumačiti i kao „napisan“, ali i kao „naslikan“, kako je prevodi većina novijih prevoda Pisma, kako i na srpskom (Srpski Novi Prevod, Milin-Čarnić, koji smo iskoristili u ovom navodu), tako i na engleskom. Dakle, Pavle ovde vrlo verovatno, kako čak i pojedini protestantski teolozi razumeju, poput N.T. Wright-a, govori o predstavi, ikoni, raspetog Isusa Hrista.⁹

Iako Pavle προεγράφη koristi na dva druga mesta u smislu doslovnog pisanja reči, ovaj slučaj je specifičan, jer izričito govori da je Hristos napisan/naslikan pred očima Galata. Moguće je da je Pavle propovedao sa krstom¹⁰, posebno ako se u obzir uzmu razni ranohrišćanski krstovi iz apostolskog vremena, na primer – oni u Herkulaneumu ili Pompejima, ili da je galatskim hrišćanima pokazivana, ili im je oslikana, nekakva predstava raspeća. Izložićemo u produžetku jedno zanimljivo tumačenje.

(Ne)moguća opcija

Poznato nam je, na osnovu dela iz apostolskog perioda, posebno na osnovu svedočanstva Sv Ignjatija Antiohijskog, da je u ranim hrišćanskim zajednicama sve činjeno „epi to autho“, doslovno „na mestu [bogoslužbenog sabranja]“. Pre svega i nesumnjivo, to se odnosi na čitanje apostolskih poslanica. O čitavoj teologiji ovih liturgijskih čitanja u skorije vreme pisao je prof. Vladan Tatalović.

Glagol προεγράφη stoji u aoristu, tako da je najprirodnije shvatanje takvo da se glagol odnosi na neko prošlo vreme, odnosno kada je Pavle bio među Galatima. Ukoliko se ova reč odnosila na nešto što stoji pred hrišćanima Galatije dok se njima čita poslanica, mogli bismo pre da očekujemo da glagol stoji u obliku prezenta – προγράφεται, ili perfekta – προγέγραπται.

Međutim, mogli bismo da kažemo da se Ἰησοῦς Χριστὸς προεγράφη ἐσταυρωμένος; (Isus Hristos naslikan kao raspet) desilo u prošlosti, kada je Pavle bio sa njima, ali je i sada κατ᾽ ὀφθαλμοὺς (pred očima), dok se poslanica čita.

Tako da, nije nezamislivo reći da, dok se Pavlove reči čitaju Galatima na mestu sabranja koje je Pavle osnovao, on ih poziva da pogledaju na predstavu raspetog Hrista koja stoji pred njima. Ukoliko je ovo tačno, bilo bi moguće naći i gde bi se ova ikona Hristovog raspeća nalazila u galatijskoj crkvi.

Primer freski u Duri Europos

Plan Crkve u Duri Europos

Ranohrišćanska crkva u Duri Europos, pored toga što je apsolutno čitava freskopisana, i što su freske raspoređene sa smislom – jasno pokazuje strukturu koju viđamo i u savremenim pravoslavnim Crkvama – ima prostoriju koja odgovara današnjoj priprati, i prostoriju koja odgovara brodu, naosu. Pišući o jednom od najstarijih hrišćanskih spisa – Didahiju, i tumačeći evharistijske molitve koje u njemu nalazimo, čuveni teolog J.P. Audet koristio je upravo ovu struktru crkve u Duri Europos kao potvrdu za njegovo mišljenje da su i kršteni (=sveti) i nekršteni učestvovali u predevharistijskim molitvama u „priprati“, dok su potom samo kršteni (=sveti) ulazili u naos i učesvovali u Evharistiji. Audet svoj glavni argument za ovo nalazi u Didahi 10:6, gde stoji „Ko je svet neka pristupi, ko nije neka se obrati (=krsti)“. Za njega, glagol erchestho ima jasno značenje kretanja u drugu prostoriju.¹¹

Ukoliko je poslanica čitana ovde – dakle, i krštenima i nekrštenima, što bi imalo više smisla, to bi značilo da se ova predstava krsta nalazila između ove dve odaje. Zanimljivo je da upravo to vidimo na zavesi koja razdvaja pripratu i brod i dan danas u crkvi manastira Hilandara.

Dakle, ono što bi u našoj hipotetičkoj galatijskoj crkvi razdvajalo krštene od ostatka ljudi jeste krst Hristov. A sasvim je očigledno da za Pavla, krštenje predstavlja ništa drugo do učešće u događaju Hristove smrti i Vaskrsenja, kojim hrišćanin, učešćem u žrtvi jednog, kao jagnje bezazlenog, postaje opravdan, što je najbolje izraženo u Rm 6, ali i Gal 3:27-29.

Oltarski prostor Domiciline katakombe

S druge strane, Poznato je da su mnoga mesta sabranja, kao na primer Domicilina katakomba, imala izdvojen oltarski prostor. Ukoliko je poslanica čitana u „brodu“, to bi značilo da je predstava krsta odvajala oltar od broda. To se sumnjivo dobro uklapa sa novozavetnim shvatanjem zavese u jerusalimskom Hramu – ona je upravo krsnom žrtvom Hristovom pocepana na dva dela, na šta se čini da i Pavle aludira u Ef. 2:14. U ovom delu poslanice Efescima, Pavle upravo govori o tome kako je Hristos svojom krsnom žrtvom pomirio Izrailj i neznabošce (up. Isaija 25:6-7!), što se takođe, sumnjivo dobro uklapa u tematiku poslanice Galatima. Ovo nije dokazano izvan svake sumnje, ali sam dugovao svom dugom razmišljanju o ovome da ovo stavim ovde.

Bilo kako bilo, gde god i šta god ovaj naslikani Hristos bio, ostaje najverovatnije da se radi o likovnoj predstavi. A ko je podobniji bio sačiniti predstavu mrtvog, raspetog čoveka, nego lekar Luka, ako je zaista, što se u tekstu čini prilično smisleno, sa Pavlom bio upravo u ovoj oblasti. Čak i da Luka nije bio ovde sa Pavlom, nego mu se pridružio tek u Troadi (kako neki hoće), opet je bez ikakve sumnje krenuo da se upoznaje sa Pavlom dok je bio u Galatiji.

Bogorodica

Luka svoje jevanđelje počinje na sledeći način:

Budući da mnogi počeše opisivati događaje koji se ispuniše među nama, Kao što nam predaše koji isprva sami vidješe i sluge Logosa biše: Namislih i ja, ispitavši sve od početka, po redu pisati tebi, čestiti Teofile, Da poznaš temelj onijeh riječi kojima si se naučio.

Dakle, Luka kaže da je detaljno ispitao sve, dakle, razgovarao sa svim značajnim očevicima događaja i njihova svedočanstva zapisao u svoja dela. Sada ćemo pouzdano utvrditi jednog od njegovih sagovornika.

Luka u prve dve glave svog jevanđelja, posebno od 26. stiha prve glave, u centar svoje pripovesti stavlja jednu ličnost – Bogorodicu Mariju. U segmentu 1:26-38, beleži se privatan razgovor između Bogorodice i Arhangela Gavrila. Ne pominje se da je ovome bio svedok bilo ko drugi osim njih dvoje, ali se u 29. stihu upečatljivo beleži Marijina emocija rečima poplaši se. A u stihovima 39-56 beleži se Marijina poseta njenoj rođaci Jelisaveti, i njihov razgovor, koji se opet čini privatnim. Čak i da ovi razgovori nisu bili privatni, „najmanji zajednički sadržalac“ obe priče jeste Marija, i zato je očigledno da je najverovatniji izvor bila ona. Čak i za priče o Jovanovom rođenju, koje susrećemo u delovima 1:5-25; 57-80, najverovatniji izvor je upravo Marija, njihova rođaka, za koju se kaže da je 3 meseca provela u domu Jelisavetinom.

U 2:1-20, srećemo izveštaj rođenja Hristovog u Vitlejemu sa poklonjenjem pastira. U tom kontekstu, susrećemo veoma upečatljiv 19. stih:

„A Marija čuvaše ove reči i slagaše ih u srcu svojemu.“

Niko, sem Marije, nije mogao znati šta je čuvala u svom srcu.

Posle toga, nalaze se žive i detaljne pripovesti o Obrezanju Hristovom (2:21), živa pripovest o Sretenju (2:22-39), gde pored pregršt detalja, ponovo nalazimo opis Marijinog i Josifovog emotivnog stanja, i Simeonove reči proroštva upućene direktno Mariji (2:33-35), potom Hristovom odrastanju (2:40-41), gde kao da se naslućuje toplina majčinske ljubavi (up. sa izveštajem o Jovanovoj mladosti u Lk 1:80), i na kraju Bogomladenčevoj propovedi u jerusalimskom Hramu (2:41-52), gde nalazimo i opis potrage Hristovih roditelja za Njim, u kom saznajemo kako Njegovi roditelji „nisu znali [gde je on], nego misleći da je među saputnicima, odoše dan hoda i tražahu ga među rođacima i poznanicima, pa kad Ga ne nađoše, vratiše se u Jerusalim tražeći ga.“ (Lk 2:43b-45).¹²

Ovaj opis, svojom detaljnošću ostavlja nam vrlo malo prostora za razmišljanje o potencijalnom izvoru, još kada se u obzir uzme naizgled privatna konverzacija Hrista i Marije iz Lk 2:48-49, u kojoj je očigledna Marijina emocija u rečima „Dete, zašto si nam to učinio? Vidi, Tvoj otac i ja tražili smo te ucveljeni“, a koja se završava svedočanstvom o Marijinoj zbunjenosti u 50. stihu. Između svedočanstava o poslušnosti Hrista kao sina u 2:51a, i toga kako je napredovao u „mladosti, rastu i blagodati“ u 2:52, na kraju ponovo nalazimo gotovo identičan stih kao Lk 2:19:

„A Njegova majka je čuvala sve ove reči u svom srcu“

Pored toga što se kao jedan najverovatniji izvor svih ovih očigledno nameće jedino Bogorodica, izdvojeni stihovi to bez sumnje i dokazuju. To je očigledno svakome ko bez predrasuda čita ovaj tekst.

Dakle, ukoliko znamo da je Luka bio slikar, da je potencijalno naslikao ikonu, u najmanju ruku poznatu hrišćanima u Galatiji, da je pred sobom imao Bogorodicu kao izvor informacija za svoje jevanđelje, posebno u vezi sa Hristovim rođenjem i detinjstvom – da li je neverovatno reći da je Luka naslikao prvu ikonu Bogorodice?

Odigitrija

Jedna od najranijih istorijski osvedočenih ikonografskih predsava Bogomajke jeste Bogorodica Odigitrija – na slobodnom prevodu na srpski, to bi bilo Putevoditeljnica. Ova ikona prvi put je osvedočena izuzetno rano, još u 5. veku, kada ju je Evdokija, žena velikog rimskog cara, Teodosija II, prilikom svog pokloničkog putovanja u Svetu Zemlju, iz Jerusalima poslala u Carigrad sestri svog muža, svetoj Pulheriji, koja ju je postavila u Vlahernsku crkvu, gde je bila postavljena i riza Bogorodice, koju je Pulherija prethodno dobila od jerusalimskog patrijarha Juvenala¹³. Pulherija je ustanovila u Vlahernskom hramu molitve Bogorodici i ophode (=litije) sa ovom ikonom svake nedelje u utorak.¹⁴

Ova ikona jednoglasno je smatrana za delo apostola Luke. Iako je Odigitrija, jedna od najvećih svetinja Carigrada, danas verovatno izgubljena¹⁵ zahvaljujući nesrećnom 4. krstaškom pohodu 1204. godine, ona je postala apsolutni prototip za sve ikone Bogomajke nastale u svetu Romejskog Carstva, te tako možemo znati, barem uopšteno, kako je ona izgledala.

Plaketa verovtno zasnovana na Odigitriji, Venecija, 12. vek

Naziv Odigitrija dobila je po tome što se naslikana na njoj Bogorodica javila jednom od dvojice slepaca, i dovela ih u Vlahernski hram, pred ovu ikonu, gde su zadobili isceljenje. Posebno se proslavila prilikom opsade Carigrada od strane Persijanaca 626. godine, kada je carigradski patrijarh Sergije naredio da se izvrše dva ophoda sa ovom ikonom, Bogorodičinom rizom i delom Časnog Krsta po zidinama grada, na kraju čega je Bogorodičinom rizom dotakao morsku obalu, pri čemu je ubrzo potopljena persijska flota. Uplašeni ovim porazom na moru, Persijance su ohrabreni Rimljani vrlo brzo savladali i na kopnu. Prema izveštajima persijskih vojnika, ženski carski lik išao je ispred Carigrađana u litiji od Vlahernskog hrama, nakon čega je nestao.

U znak zahvalnosti, patrijarh Sergije je tom prilikom napisao i čuveni akatist Presvetoj Bogorodici, koji se i danas vrlo često koristi u pravoslavnoj molitvenoj praksi. Uvodna i završni kondak ovog akatista, koji je kao forma sa ovom himnom i nastao – Te hypermacho stratego, često se shvata i kao prva himna Romejskog (nakaradno nazvanog vizantijsko) Carstva. Ova himna se prema tipiku proiznosi na jutrenju subote pete nedelje velikog posta, kada se pomenuto čudesno izbavljenje hrišćanskog roda i desilo.

Pored ove ikone, apostolu Luki pripisivane su i druge ikone, poput Bogorodice Čajničke, Mlekopitateljnice iz Savine Posnice u Kareji, čak i Trojeručice – sve od njih veoma su sličnog stila, te ni ove tvrdnje ne treba u preteranom snobizmu odbaciti.

Ikona Bogorodice Mlekopitateljnice

Brestovik

Freska Bogorodice u oltaru

Zanimljiva je, međutim, sličnost između Odigitrije i jedne likovne predstave na hrišćanskoj grobnici iz Brestovika iz drugog veka, koju je pokojni velikan srpske arheologije, Đorđe Janković, smatrao za zidnu fresku Bogorodice. Janković za ovu grobnicu kaže sledeće:

Prvobitna grobnica ukopana je pod breg, kao pod tumul, što svakako nije uobičajeno za rimski pogreb, ta okolnost ukazuje na Siriju i Palestinu, na grobnice kod Jevreja i Hristov grob.

Već smo pominjali da se Odigitrija nalazila u Palestini, u Jerusalimu, iako se čini da je neko vreme boravila i u Siriji, u Antiohiji¹⁷. Opisujući prvi od tri dela grobnice, kaže:

„U zapadnom zidu je mala niša […] u niši je naslikana najstarija poznata ikona stojeće Presvete Bogorodice sa Hristom na levoj ruci…“¹⁸

U svim postojećim opisima Odigitrije, ona je identično opisana. Nije neutemeljeno zaključiti da je freska u ovom zdanju upravo stoji u nekakvoj zavisnosti od originalne Odigitrije, što bi predstavljalo pouzdanu koroboraciju da je ona postojala i bila veoma poštovana kao apostolsko delo pre njenog svečanog prenošenja u Carigrad.

Plan martirijuma u Brestoviku

Za grobnicu iz Brestovika je zanimljivo što ima identičnu strukturu kao pomenuta domus ecclesia u Duri Europos, i kao današnje pravoslavne Crkve – ima oltarski prostor, u kom se i nalazi ova freska, zatim brod, u kom se čak nalaze i pevnice, u vidu dve bočne niše, i najzad pripratu.

Sama grobnica se može videti kao oltarski prostor, dok je prostor sa dve niše bio brod hrama, osvetljen odozgo, iz četvorougaone kupole. Niše su imale građevinsku namenu, da nose kupolu, i da budu pevnice, u njima su mogli biti naslikani likovi mučenika.¹⁹

Prema Jankoviću, zasigurno se radi o martirijumu, grobnici-crkvi u kojoj su sahranjeni mučenici, po njemu upravo Sveti Ermil i Stratonik, na osnovu njenog položaja u odnosu na Singidunum, a za predstavu Svetog Stratonika smatra i kamenu skulpturu ratnika nađenu u blizini.
Tako, Janković ovu grobnicu datira na 315. godinu, nakon Milanskog editka, kada su mučenici mogli biti svečano sahranjeni i bez straha poštovani od strane vernog naroda. Međutim, neki arheolozi, kao na primer Slobodan Jacanović, datiraju je ranije, na 3. vek²⁰. Sličan martirijum postoji i vrlo blizu Brestoviku, u mestu Dubočaj kod Grocke – živopisan, sa strukturom Crkve.²¹

Jevsevije

Pored Odigitrije i ostalih pomenutih ikona, predanje pripisuje Luki i izradnju prve ikone apostola Petra i Pavla. Da je Luka bio Pavlov pratilac, suvišno je i govoriti. A upoznati se sa Petrom mogao je još za vreme svog boravka u Jerusalimu (up. Lk 24) – ali je ikona njih dvojice pre mogla nastati u Rimu. Znamo da je tamo bio sa Pavlom tokom pisanja njegove poslednje poslanice, 2. Timoteju, kada je u Rimu postradao verovatno zajedno sa Petrom, kako se čini iz izveštaja Irineja Lionskog. Petar je, ako se držimo tradicionalnog datiranja, pred svoju mučeničku smrt u Rimu napisao i svoju 1. i 2. sabornu Poslanicu, što vidimo na osnovu 1. Pt. 5:13:

„Pozdravlja vas s vama izabrana Crkva u Vavilonu i moj sin Marko.“

Apostoli Petar i Pavle

Bilo kako bilo, ovde je izuzetno važno jedno mesto koje nalazimo kod Jevsevija Kesarijskog, koji opisujući jednu čudotvornu statuu Hrista i žene sa tečenjem krvi, čije podizanje se pripisuje lično njoj, u 18. glavi 7. knjige Crkvene Istorije, završava glavu sledećim rečima:

Već sam govorio da su sačuvani likovi (doslovno ikone, eikonas) apostola Petra i Pavla, a i samog Gospoda koji su islikani bojama na dasci. Po svoj prilici ovaj običaj je prihvaćen od davnina, kada su na taj način ljudi izražavali zahvalnost svojim dobrotvorima (sotersin)

Reč „sačuvani“, posebno u kontekstu kada se govori o predmetu koji se pripisuje apostolskom dobu, evidentno se odnosi upravo na apostolsko doba. Zanimljivo je dovođenje ovoga u vezu sa „zahvalnosti dobrotvorima“, pri čemu se koristi grčka reč soter. Ova reč duboko je vezana upravo za Lukino jevanđelje. Ona se ne pominje ni jednom u ostalim jevanđeljima, a 2 puta kod Luke – jednom u Bogorodičinoj pesmi u 1:47, „I obradova se duh moj Bogu Spasu mojemu“ i drugi put, kada se vezuje direktno za ličnost Isusa, u Lk 2:11. Pojam se javlja 2 puta i u Delima Apostolskim, ponovo vezan direktno za Isusa – Dap 5:31, 13:23.

Ovaj pojam imao je duboku težinu u antičkom svetu. Za sebe koristili su ga jelinski vladari, naročito Aleksandrovi naslednici, u smislu „spasitelj“. Baš Luka je bio taj koji je naglašavao da ova titula pripada isključivo Isusu Hristu, Spasitelju Sveta. Time, kao da Jevsevije implicira da je autor ovih ikona, sačuvanih od apostolskih vremena, upravo Luka, teolog Spasitelja. Druga ikona ovde pomenuta može upravo biti galatijsko raspeće.

U pomenutim rečima Jevsevija Kesarijskog nalazimo koroboraciju za tvrdnju hrišćanskog predanja da je Luka naslikao i ikonu Petra i Pavla. Kao što smo rekli, ta ikona je najverovatnije nastala u Rimu, neposredno pred njihovo zajedničko mučeništvo po nalogu Nerona, što ih dovodi u direktnu vezu sa 2. Pet 3:15b-16:

„…kao što vam je i naš dragi brat Pavle po datoj mu mudrosti pisao, kako piše u svojim poslanicama u kojima o ovome govori; u njima ima nekih teško razumljivih stvari, koje nenaučeni i neutvrđeni – kao i ostala Pisma – izvrću na sopstvenu propast.“

Ako je ikona Petra i Pavla zagrljenih u celivu mira (takođe pomenutom u 1. Pet 5:14!) nastala uporedo sa ovim stihovima, pred njihovo zajedničko mučeništvo u Rimu – to ovoj predstavi daje jednu novu, zapanjujuću dimenziju. Ona je svedočanstvo pomirenosti dve naočigled suprotstavljene teologije – Pavlovske i Petrovske.

Petar i Pavle, na putiru iz rimskih katakombi, Vatikanski muzej

Značajno je istaći i potencijalni uticaj ove ikonografske predstave na kasnije ranohrišćanske predstave – kako smo to učinili i kada smo govorili o Odigitriji. U Vatikanskom muzeju čuvaju se brojni zlatni putiri sa predstavama Petra i Pavla, koji sasvim izvesno stoje u odnosu sa ikonom čiji je pripisani autor Luka.

Korišćena literatura

1. „Uvod u Novi Zavet – osnovi novozavetne nauke“, Predrag Dragutinović, PBF, Beograd, 2021.
2. „Uvod u Novi Zavet“, Joanis D. Karavidopulos, Istina, Beograd-Šibenik, 2009.
3. „Premudrost u Tajni Sakrivena – Oglei iz Teologije Apostola Pavla“, Porfirije Perić, Biblijski Institut PBF, Beograd, 2021.
4. „Heortologija“, Lazar Mirković, Beograd, 1961.
5. „Predanje i Istorija Crkve Srba u Svetlu Arheologije“, Đorđe Janković, Hrišćanska Misao, Beograd, 2015.
6. „Istorija Crkve“, Jevsevije Pamfil, preveo Slobodan Prodić, Istina, Šibenik, 2003.
7. „Povijest Kršćanske Literature – Prvi svezak“, Tomislav J. Šagi-Bunić, Kršćanska Sadašnjost, Zagreb, 1976.
8. „Evharistija Crkve kao Sitz im Leben Otkrivenja Jovanovog (deo 1): evharistijska funkcija proročkog žanra“, Vladan Tatalović, PBF, Beograd
9. https://opentextbooks.clemson.edu/sciencetechnologyandsociety/chapter/ancient-anatomy-galen/
10. https://ancientinsights.wordpress.com/2022/08/01/st-luke-the-iconographer/
11. https://asimsky.livejournal.com/7005.html
12. https://ognjilo.com/brestovik/
13. https://youtu.be/6Pi7peb_pKw