Jedna je od popularnijih religijskih internet figura na Balkanu. Proslavio se tokom zlatnog doba Balkan info podkesta, kao direktan, harizmatičan i samouveren glas “hrišćanstva”, “tradicije” i “porodičnih vrednosti”.

Njegova retorika je mnogima toliko privlačna da se izrodio kult ličnosti, masa “Miroljubovih svedoka”, koja još uvek ponavlja njegove fraze. Međutim, ovo svi već znaju. Fokusirao bih se na pitanje – šta je Miroljub? Da li je zaista hrišćanin? I ako nije, gde se njegovo učenje razilazi od hrišćanstva? Šta to Miroljub ispoveda, a šta je pravoslavno učenje?

Detalje svojih verovanja Miroljub tokom godina postepeno otkriva široj javnosti, iako direktna pitanja zaobilazi jer ih smatra “perifernim”, verovatno znajući da njegova učenja bliska adventizmu ne bi pustila korenje na našem tlu, koliko god ono mlako bilo, da je od početka bio jasan o svojoj religiji.

Na primer, iako nije pravoslavni hrišćanin 2013. godine napisao je knjigu “Pravoslavlje za početnike” koju prožima njegova judejstvujuća i protestantska teologija. Kada se govori o duši, govori se isključivo u kontekstu jeretičkog učenja o “spavanju duše”, iz kog se eksplicitno izvlači zaključak da je molitva svetiteljima, prizivanje demona! Navodi i kanon Svetog Pisma bez devterokanonskih knjiga koje pravoslavni kanon Svetog Pisma sadrži. U knjizi navodno o Pravoslavlju ni jedan Otac Crkve niti Vaseljenski Sabor nije naveden. Sledeći podaci nisu od ključnog značaja, ali je zanimljivo istaći da se reč Mojsije u ovoj knjizi spominje 61 put, dok se reč Isus spominje 52 puta. Reč Crkva samo 2 puta, oba puta u frazi s*tanska crkva, dok se reč Izrael javlja 49 puta, a Jevrej 66 puta. Izlišno je pominjati da se reči ikona, liturgija, pričešće, episkop, sabor, predanje, ne javljaju ni jedan jedini put. Od 8 pomena reči sveštenik, 5 puta se javlja u frazi sotonski sveštenik, a 3 puta je vezana za starozavetno sveštenstvo. Ova knjiga se ne navodi na glavnim stranama njegovih sajtova, ali je nesumnjivo bila pokušaj da se infiltrira i približi pravoslavnoj publici, neki bi ovo nazvali jasnom manipulacijom, čemu svedoče čak i korice, lukavo odrađene da bi se knjiga i vizuelno dodvorila pravoslavnima.

Da budemo iskreni, Miroljub zaista jeste predaniji širenju vere od mnogih pravoslavaca, piše i prevodi knjige, snima klipove, održava sajtove, ali poluistina je često opasnija od potpune neistine. Često govori reči hvale o Pravoslavnoj Crkvi, i iako je gostovao na određenim pravoslavnim portalima, pa čak i držao predavanje u Crkvi, daleko od toga da opravdava pravoslavno učenje. Prema knjizi neimenovanih autora sa njegovog sajta o alternativnoj crkvenoj istoriji i njegovim ličnim izjavama sa foruma, pravoslavci su u suštini idolopoklonici u zabludi, koji svetkuju mnoge paganske a odbacuju mnoge tobož ispravne jevrejske praznike.

Zašto baš jevrejske? Iako on to poriče, od ljudi koji se kreću u sličnim krugovima i nekih od njegovih pratilaca može se načuti da je Mesijanski Jevrejin, na kraju krajeva videćemo da je po teološkim uverenjima toj religijskoj grupi u najmanju ruku veoma blizak. Ali šta to znači?

Ko su mesijanski Jevreji?

Pravoslavno shvatanje Starog Zaveta

Istorija Staroga Zaveta obuhvata vreme od stvaranja sveta do dolaska Isusa Hrista. Ona opisuje stvaranje sveta i čoveka, pad prvih ljudi, kao i način na koji Bog, kroz istoriju, postepeno priprema čovečanstvo za dolazak Spasitelja.

Padom praroditelja u Edenskom vrtu u svet ulazi greh, smrt i raspadljivost. Greh Adama i Eve nije nasledna krivica u pravoslavnom razumevanju, već se nasleđuju posledice tog greha: prokletstvo, smrtnost, propadljivost, porobljenost demonima i sklonost ka grehu. Apostol Pavle u 7. Glavi poslanice Rimljanima čak o grehu govori kao o nekakvoj delatnoj sili ili biću koje dejstvuje u čoveku, vršeći pritisak na njegovu slobodu i vukući ga ka apsurdu. Svaki čovek lično odgovara za svoje grehe, ali svi učestvuju u paloj prirodi. Budući da je ukaljana, potreban je neko ko bi je mogao pomiriti sa Bogom. Već u Edenskom Vrtu, dato je i prvo obećanje Spasitelja (Postanak 3:15), čime počinje istorija spasenja.

Proročanstvo o Mesiji ne ograničava se samo na izričite proročke izjave, već se otkriva i kroz događaje, ličnosti i institucije Staroga Zaveta. Životi starozavetnih pravednika, poput Avrama, Isaka, Jakova, Mojsija i Davida, kao i žrtveni sistem, Pasha, Hram i Zakon, imaju tipološki karakter, oni su senka i priprema onoga što će se u potpunosti ispuniti u Hristu i Njegovoj Crkvi. Isus Hristos, obećani Mesija i Spasitelj sveta je ispunjenje Staroga Zaveta. On dovršava ono što je bilo započeto, isceljuje ono što je bilo ranjeno i sjedinjuje ono što je bilo razdvojeno. Kao što kaže Sveti Apostol Pavle, Zakon je bio „vaspitač do Hrista“ (Galatima 3:24).

Tokom perioda pre dolaska Mesije, Bog sklapa više zaveta sa svojim narodom, sa Adamom, Nojem, Avramom, Mojsijem i Davidom. Svaki od ovih zaveta uperuje ka Hristu i u Hristu je ispunjen. Posebno mesto zauzima zavet sa Mojsijem koji uključuje Deset zapovesti i čitav Mojsijev zakon, sa obrednim, moralnim i građanskim propisima. Prema učenju samog apostola Pavla, jasno izloženom u 3. glavi poslanice Galatima, ljudi pre zaveta na Sinaju, kao što je Avraam, nisu bili podložni zakonu koji je tamo dat. Prvo je, kroz Avraamovu veru, dato obećanje Hrista, a 430 godina nakon toga – dat je Sinajski zakon “radi greha” (3:19) “da sve zatvori pod greh” (3:22; odnosno, da se u svima otkrije pomenuta grehovna sila, do dolaska onoga koji je kao devstveno začet i Bog bio slobodan od nje) i kao “vaspitač do Hrista” (3:23-24), kao što smo pomenuli, učeći izabrani narod o njima i o Onome koji im je obećan.

“Jer ako je našljedstvo od zakona, onda već nije od obećanja, a Avraamu obećanjem darova Bog” (3:18) odnosno – ukoliko postajemo opravdani i naslednici vršenjem zakona – obećanje Hrista dato Avraamu postaje bezvredno. Avraam je, međutim, Božijim predznanjem, poverovavši u obećanje Hrista, postao prototip svih spasavanih, koji se verom u Hrista opravdavaju.

Pavle, dakle, zadrto insistiranje na Zakonu nakon ispunjenja obećanja smatra za nešto što čoveka lišava spasenja, jasno govoreći:

“Evo ja Pavle kažem vam da ako se obrežete Hristos vam ništa neće pomoći. Izgubiste Hrista, vi koji hoćete zakonom da se opravdate, i otpadoste od blagodati.” (Galatima 5:2,4)

 

“Da vas dakle niko ne osuđuje za jelo ili za piće, ili za kakav praznik, ili za mladine, ili za subote; Koje je sve bilo sjen od onoga što šćaše da dođe, i tijelo je Hristovo.” (Kološanima 2:16-17)

Bitno je ovde se osvrnuti i na drugu protestantsku krajnost – ovi stihovi se nipošto ne odnose na potrebu za činjenje dobrih dela radi spasenja, već na ispunjavanje zapovesti Sinajskog zakona. Prvo tumačenje izmislio je Martin Luter da bi opravdao svoje otpadništvo od papske paracrkve zbog opsesivno-kompulsivnog poremećaja. Zato Pavle blagovesti “Jer u Hristu Isusu niti što pomaže obrezanje ni neobrezanje, nego vjera, koja kroz ljubav radi.” (Gal 5:6)

Prema pravoslavnom učenju, Mojsijev zakon nije ukinut u smislu odbacivanja ili negiranja već je ispunjen, prevaziđen i preobražen, dolaskom Hrista. Kao što je uloga sveće ispunjena onda kada izađe sunce. Moralna suština Zakona nalazi svoje puno ispunjenje u zapovesti ljubavi (Mt 7:12), dok su žrtveni propisi ostvareni u Hristovoj žrtvi jednom za svagda, a obredni upotpunjeni i preobraženi u Crkvi koju je Hristos osnovao. U Crkvi koja je stub i uporište istine (1Tim 3:15), koju vrata Ada neće nadvladati (Mt 16:18), koju će Duh Sveti do kraja voditi (Jn 14:16-17, Jn 16:13, Dap 15:28). To, naravno, ne znači ukidanje svakog sveštenog obreda u Crkvi, i svođenje života iste na čisto moralno usavršavanje u atmosferi neformalnosti. Naprotiv, a više o tome videćemo kasnije.

Novi Zavet nije povratak Zakonu, već ulazak u novu stvarnost, život po blagodati Svetoga Duha. (Gal 5:16) Novi Zavet otvara se narodima i nejevrejima, Jevrejski narod, najvećom merom otpada sa drveta naroda Božijeg, dok su se na “ostatak” – samoga Hrista kao istinski Izrailj (Is 49), i one oko njega, nakalemili mnogi iz svih naroda, kao što je prorečeno na raznim mestima u Starom Zavetu. Zato, u Crkvi nema nikakvog prevashodstva niti Jevreja niti Grka, već su svi jedno u Hristu Isusu. Naročito nema prevashodstva onih Jevreja van Crkve. Spasenje se ne ostvaruje držanjem Zakona, već sjedinjenjem sa Hristom u Crkvi. Zakon ostaje svedočanstvo, priprema i proročki znak, ali ne i put spasenja posle Hrista.

„„Evo, dolaze dani”, govori Gospod, „kad ću sklopiti s domom Izrailjevim i s domom Judinim nov savez. Ne kao onaj savez kakav sam sklopio sa očevima njihovim kad sam ih uzeo za ruku da ih izvedem iz zemlje egipatske. Taj savez oni su raskinuli, iako sam ja bio gospodar njihov”, govori Gospod.“ (Jeremija 31:31-32)

 

„Jer koreći ih govori: „Evo idu dani”, govori Gospod, „i sklopiću novi savez s domom Izrailjevim i s domom Judinim, ne onako kako sam sklopio savez s njihovim očevima onoga dana kad ih uzeh za ruku da ih izvedem iz zemlje egipatske, jer oni ne ostaše u mome savezu, i ja njih zanemarih”, govori Gospod. „Jer ovo je savez koji ću sklopiti s domom Izrailjevim posle onih dana”, govori Gospod, „daću svoje zakone u njihov um i napisaću ih na njihovim srcima, i biću im Bog i oni će biti moj narod. Time što kaže „novi” savez, proglasio je zastarelim onaj prvi. A što zastareva i oveštava, nije daleko od iščezavanja.“ (Jevrejima 8:8-10,13)

Mesijanski Jevreji i Miroljub

Prema Miroljubu Bog se otelotvorio da bi pozvao ljude da žive po Mojsijevom Zakonu i osnovao teokratiju, u čemu je bio neuspešan. Mesijanski jevreji zajedno sa Miroljubom, veruju da su još uvek pod Mojsijevim Zakonom, što je, kao što smo videli, u očiglednoj suprotnosti Pismu. Ali takođe prihvataju Isusa kao prorokovanog Mesiju. Vide Novi kao nastavak Starog Zaveta više nego njegovo upotpunjenje. Dakle Jevreji su, jer veruju da su pod jevrejskim zakonom a mesijanski jevreji su jer prihvataju Hrista kao Mesiju.

Po ovoj nepreciznoj definiciji, kakva je i grupa, Miroljub jeste mesijanski Jevrejin. Kako mesijanski Jevreji nisu objedinjena grupa, sa svojim simbolom vere, dogmama i zajedništvom u obredima, već variraju u pogledima, čak i po pitanju Svete Trojice, moraćemo sagledati specifično njegovu teologiju. Što nam već mnogo govori samo po sebi. Zaista je nezamislivo da je Crkvu od smrti apostola progutao teološki mrak do dolaska Miroljuba Petrovića 19 vekova kasnije.

Usputno bih naveo i njegovo izlaganje upitnih istorijskih i naučnih tvrdnji. Počevši od jeretičkog viđenja da je učenje o stvarnom telu i krvi Hristovoj posledica kvarenja hrišćanstva paganizmom, preko “nauke” prepisane od američkih protestanata, do onih o jevrejskom poreklu Srba i da su Sveti Sava i Ivan Crnojević bili bogumili od kojih je tobož potekla protestantska reformacija. O ovakvim, istorijskim pitanjima, uskoro će biti tekstova na sajtu. Današnje pitanje je više teološko.

Neslaganja između Miroljubovog i pravoslavnog učenja

• Nedelja je paganski dan sunca a ne Dan Gospodnji, treba da praznujemo jevrejsku subotu.
• Krst je paganski simbol.
• Ikone su idoli.
• Molitva za zastupništvo Svetaca je dozivanje demona.
• Božić je slavljenje paganskog božanstva Mitre.
• Stvarno prisustvo Hristovog tela i krvi u Pričešću je paganizam i okultizam.
• Sveštenstvo je prestalo u prvom veku rušenjem Hrama u Jerusalimu.
• Krštenje je samo obredno kupanje koje se može ponavljati
• Dovođenje u pitanje autoriteta Crkve
• Svete Tajne ne postoje
• Nazivanje Starog i Novog Zaveta “Prvi i Drugi deo Biblije”
• Novi Zavet je pisan na hebrejskom
• Alkoholno vino je zabranjeno
• Obrezanje
• Više nema sveštenstva
• Elen Vajt je Božija poslanica
• Žene u kliru
• Duše spavaju
• Pakao nije večan

Neko će se među Miroljubovim pristalicama naći da kaže “To su samo vaša pogrešna pravoslavna učenja i tumačenja, mi imamo svoja!”. O nekim od ovih tema već postoje klipovi na bratskom kanalu Hrastko, te zbog njihove brojnosti, usredsredio bih se na par ključnih pitanja. Ako im udelimo dobru kritiku, srušiće se temelj na kom počivaju i ostala krivoverja.

Sveto Pismo i autoritet Crkve

Pre nego što počnemo nabrajati i tumačiti stihove Svetog Pisma, zapravo moramo utvrditi šta je Sveto Pismo i ko ga može tumačiti. Jer ako je Sveto Pismo svima otvoreno interpretaciji, zaista nema ni smisla govoriti o ispravnosti jednog naspram drugog tumačenja. Uzmimo kao primer: verovanje u stvarno prisustvo tela i krvi Hristove u Pričešću. Poslušajte ove stihove i razmislite da li je učenje koje je izazvalo ovakvu reakciju judeja i Hristovih učenika, zaista bilo samo simbolično jelo hleba i vina kao spomen ili Sveta Tajna Pričešća.

„Judejci se pak prepirahu među sobom govoreći: Kako može ovaj dati nama tijelo svoje da jedemo?” (Jovan 6:52)

„Tada mnogi od učenika njegovih, čuvši to, rekoše: Ovo je tvrda besjeda, Ko je može slušati?” (Jovan 6:60)

„Od tada mnogi od učenika njegovih otidoše natrag, i više ne iđahu s njim.” (Jovan 6:66)

“Tako koji nedostojno jede ovaj hljeb ili pije čašu Gospodnju, kriv je tijelu i krvi Gospodnjoj. Ali čovjek da ispituje sebe, pa onda od hljeba da jede i od čaše da pije; Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tijela Gospodnjega. Zato su među vama mnogi slabi i bolesni, i dovoljno je umrlo.” (1. Korinćanima 11:27-30)

Koliko god mislili da je jedno ili drugo tumačenje očiglednije ili smislenije, ako Pismo može bilo ko tumačiti, onda je ono samo jedno u nizu jednako validnih tumačenja.

Miroljub zastupa Sola Scripturu, to jest stav da je Biblija jedini nepogrešivi autoritet, vrhovni autoritet po verskim pitanjima, to znači da samo Biblija može da obaveže pojedinca na određena verovanja. Iz toga sledi učenje o pravu na privatno prosuđivanje, ovo samo znači da je pojedinac obavezan da veruje u nešto samo ako je sam procenio da Biblija tako uči, jer zaista ako je Biblija jedini autoritet, jedini način da izbegnemo druge autoritete i tuđa tumačenja je da sami pročitamo Bibliju. To znači da, ako ja razumem da Biblija uči, na primer, da je Pričešće samo pomen hlebom i vinom, a Crkva, Sabori, Oci, sveštenici, fratri, pastori i na kraju krajeva bilo koji drugi vernik, razume da je u pričešću pravo telo i krv Hristova, ja sam obavezan samo Biblijom, to jest samo svojim sopstvenim razumevanjem Biblije. Niko drugi i ni jedna Crkva ne može mene obavezati na određeno tumačenje Biblije. Ja sam sam sopstveni papa, vrhovni autoritet je verbalno dat Pismu ali praktično pripada meni to jest mojoj savesti.

Kada ovo primenimo na sve protestante shvatamo da imamo problem, jer ljudi sa različitim filozofijama, pretpostavkama i emocijama čitaju, tumače i različito razumeju, sve po sopstvenom jednako validnom autoritetu, 100 ljudi 100 ćudi, a ne može biti 100 papa. Ovo je slika Crkve u rasulu u kojoj je raskol neminovnost, čemu svedoči večno grananje protestantskih crkava.

Ako svako ima pravo da tumači i niko nikog ne može obavezati na određeno tumačenje, postaje znatno teže utvrditi ko je ispravno protumačio Bibliju, ali to nije fokus ovog argumenta, jer čak i da pronađemo ispravno tumačenje, ne možemo nikog obavezati da u njega veruje. Da li je ovo slika Crkve kakvu je Hristos osnovao, da li je to Njegovo jedno ujedinjeno telo, jedna vera? (Efescima 4:4-6) Da li je Crkva bez razdora, u jednom umu i razumu ona u kojoj svako kroji svoju teologiju? (1 Korinćanima 1:10)

Biblija u sebi ne sadrži listu knjiga koje pripadaju kanonu, tj. knjiga koje bi trebalo da je sačinjavaju. Ako je samo Biblija nepogrešiva, i ništa sem Biblije, kako tvrde Miroljub i protestanti, onda ni odluka kanona Biblije nije bila nepogrešiva već pogrešiva. A ako je pogrešiva, onda je moguće da je pogrešila, moguće je da imamo pogrešan kanon. To potire prvobitnu tvrdnju o nepogrešivosti. Ako je lista knjiga pogrešiva i promenljiva, nepogrešivost samih knjiga ne znači ništa, jer bilo koja od navedenih knjiga, poglavlja ili stihova se potencijalno mogu odstraniti a možda i drugi dodati.

Kako onda Miroljub zna da Novi Zavet treba da sadrži 27 knjiga i to baš ovih? Po kom principu to zaključuje? Čini se da, kao i većina protestanata, polazi od današnjeg kanona, pretpostavlja njegovu ispravnost i arbitrarno prihvata upravo tu jednu odluku Crkve. Jer kao što znamo – Crkva je formirala kanon. A čitanje tih knjiga na Liturgiji jedan je od glavnih kriterijuma kanoničnosti.

Različite istorijske ličnosti, Oci Crkve i jeretici imali su različite kanone, neki kanoni imali su manje, a neki više knjiga, mnoga lažna jevanđelja predstavljana su kao da im je mesto u Bibliji. Zašto je od svih ovih kanona, Miroljub izabrao baš 27 knjiga koje je Crkva prihvatila? Crkva je kanon Novog Zaveta na istim lokalnim saborima koji su kasnije potvrđeni na Vaseljenskim, prihvatila i Septuagintu sa devterokanonskim knjigama koje on izričito odbija kao loš prevod i nevažeće knjige.

Po kom principu je Crkva, nepogrešivi autoritet za Novi zavet, ali ne i za Stari? Zašto se za Stari zavet autoritet prepušta Jevrejima koji su u vreme formiranja svog Mazoretskog teksta koje je daleko posle Septuaginte, već odbacili Hrista kao Mesiju? Po kom principu se autoritet deli? Kako znamo kada Crkveni autoritet greši, a kada ne? Izgleda da „greši“ onda kada se ne uklapa u nečije protestantske pretpostavke.

Ovde treba raščistiti da Pravoslavna Crkva ispoveda da je suštinska istina vere zaista spoznatljiva preko Svetog Pisma. Međutim, ljudi zbog svoje grehovne, prostorne i vremenske ograničenosti, ne mogu sami od sebe tumačiti Sveto Pismo. Velika je gordost tvrditi da čovek sam može nepogrešivo razumeti svecelo pismo, iako se to može učiniti kao projava prostodušnosti i vere. Pored toga, ono ne određuje samo sebe – niti pretenduje na to. Crkva međutim, određuje i samu sebe i Pismo, a i samo Pismo upućuje na Crkvu (1. Tim 3:15) i njeno živo, bogonadahnuto predanje, šire od onoga datog u Pismu (2 Sol 2:15, 1. Kor 11:2)

Očekujem komentare da treba proveriti “originalni hebrejski tekst“, ali ovo niti odgovara na problem autoriteta niti rešava problem spoznaje ispravnog tumačenja. Prost dokaz toga je između ostalog vino. Miroljub tvrdi da Biblija zabranjuje vino, a odobrava sok od grožđa, sa čim se ne slažu čak ni jevrejski rabini, koji nesumnjivo znaju hebrejski. Nije na odmet ni pomenuti problematičnost samog hebrejskog teksta – jer je najraniji kompletni tekst Starog Zaveta na hebrejskom Lenjingradski kodeks iz 11. veka, a u biblijskoj nauci već su poznate pojedine “kozmetičke izmene” koje su prepisivači načinili u ovom tekstu da bi suzbili hrišćanska tumačenja. Što se hebrejskih tekstova Novog Zaveta tiče – samo je Matejevo jevanđelje možda prvobitno pisano na hebrejskom, dok su sve ostale knjige pisane na grčkom. Teško je zamisliti Luku, antiohijskog Grka, da piše namesniku Ahaje, Teofilu, na hebrejskom, ili Pavla da na hebrejskom piše Grcima u Korintu. Uostalom, svi najraniji dostupni prepisi novozavetnih knjiga na hebrejskii jako su kasni kao Miroljubov “original” Matejevog Jevanđelja iz 14. veka.

No, vratimo se na stvar. Onaj ko ima ovo učenje, i koga Miroljub veliča pored Jevreja, je lažna proročica Elen G White. To obelodanjuje pravi kriterijum – nije to ni Pismo, koje je tobož svima jasno, niti hebrejski original – nego sam Miroljub, sam sebi papa, sam sopstveni autoritet.

Mala digresija, Elen Vajt (1827–1915) je odrasla tačno u periodu snažnog pokreta protiv alkoholizma u Americi, poznatog kao američki pokret trezvenosti, koji je bio naročito izražen tokom 1820-ih, 30-ih i 40-ih godina, u vreme kada je konzumacija alkohola u Americi dostizala istorijski vrhunac. Ne mora nužno da prati, ali ovo mi izgleda kao jasan uticaj okoline, emocija i pretpostavki pojedinca na tumačenje Svetog Pisma.

Sada kada vidimo da je ovakva teologija zasnovana na neodrživom i arbitrarnom temelju, sva ostala verovanja zasnovana na kvarnom tumačenju Svetog Pisma otpadaju.

Kontinuitet Crkve

Za kraj, povukao bih paralelu između Miroljubovog i učenja rane Crkve. Nekakav Miroljubov sledbenik postavio bi pitanje – zašto se uopšte obazirati na učenje ranih Crkvenih Otaca, kada su oni jasno pali u pogrešna, nebiblijska učenja? On to mora reći, jer kao i ostali protestanti, nema istorijskih svedoka svog učenja. Nema kontinuiteta, nema iste zajednice, ima jedino rasparčanih i opskurnih jeretičkih grupa koje preširokim definicijama može “na kvarno” ubrojati u svoje istomišljenike i prethodnike. Miroljubovi sledbenici sebi dozvoljavaju da osude za jeres najranije hrišćane i mučenike, koji su u velikom broju poznavali Apostole i učili od njih lično. Njihova osuda jednako je kvarna kao i temelji njihove teologije – Oci nisu u pravu zato što ne uče kako Miroljub u 21. veku kaže.

Činjenica je da su oni koji su učestvovali na pomenutim Saborima i u lancima Predanja bili Crkveni Oci, pretežno episkopi koji su verovali baš u ono što Miroljub odbija kao pagansko i demonsko. Sama Crkvena struktura od episkopa, prezvitera i đakona nam nešto govori. Ako su nam Hristos i apostoli postavili učitelje sa autoritetom, i ako samo ti učitelji mogu postavljati nove učitelje, samo Crkva koja svoj niz učitelja i učenja prati unazad do Apostola, može ući u obzir kao istinska Hristova Crkva. Svaki drugi učitelj biće lažan, uljez bez autoriteta.

U Novom Zavetu u više navrata vidimo rukopoloženje, episkope, prezvitere, đakone, Crkvenu strukturu o kojoj govore i rani Oci Crkve. Čitave knjige – 1. I 2. Timotejeva i Titu, pisane su kao Pavlova uputstva episkopima, koje Pavle savetuje da čuvaju “blagodatni dar koji su primili rukopoloženjem (ili hirotonijom)” (2. Tim 1:6, 1. Tim 4:14)

Relevantni stihovi:

• 1 Tim 3:1-2, 3:12, 4:14, 5:22
• 2 Tim 1:6
• Dela Apostolska 6:1-6, 14:23, 20:28
• Tit 1:5
• Filipljanima 1:1
• 1 Petrova 5:1

“Kako će čuti bez propovednika? A kako će propovedati ako ne budu poslani?” (Rimljanima 10:15)

Apostolsko prejemstvo je učenje da je Hristos Apostolima podario božansku vlast i silu da rukopolažu služitelje kao svoje naslednike. To je oblikovano u tri stepena: episkope, prezvitere i đakone, od kojih samo episkopi imaju vlast da rukopolažu dalje crkvene služitelje, dok episkope postavlja sabor episkopa neke oblasti (Ap. Kanon 1; 35; Nikeja 1 Kanon 4, 1. Tim 4:14). Samo Crkva čije sveštenstvo ima neprekinuti niz rukopoloženja unazad do Apostola može se potencijalno nazvati Hristovom Crkvom, jer je samo to niz koji potencijalno svoj autoritet (i “poslanost”) vuče od samog Hrista. Apostolsko prejemstvo nije jedini ali jeste nužan uslov.

Kada Sveti Ignjatije Antiohijski, pred svoju mučeničku smrt 107. Godine, nepunih 75 godina nakon Hristovog vaskrsenja piše pisma Crkvama u maloj Aziji, govori o Episkopima, Prezviterima i Đakonima ne kao da prvi put izlaže ovo učenje nego kao da se takva Crkvena struktura podrazumeva. Sveti Kliment Rimski, kog čak i Pavle pominje u poslanici Filipljanima 4:3 u pismu Korinćanima navodi episkope i đakone u prvom veku.

Miroljub mora da pretpostavi da je Crkvena struktura univerzalno korumpirana širom hrišćanskog sveta u roku od jedne generacije od Apostola, bez istorijskog traga. Ako to ne pretpostavi, a odbija da je Pravoslavna, pitanje je gde je ta Crkva o kojoj Novi Zavet i rani Oci govore, gde je to sveštenstvo? Jer Hristos nesumnjivo ne bi dozvolio da se Njegova Crkva, stub i tvrđava istine, raspadne i izgubi svoju strukturu, autoritet i službu, što je u Pismu i obećao. Izgleda mi da u istoriji nema traga o nekoj „čistoj“, ne-sveštenoj, nehijerarhijskoj hrišćanskoj zajednici koja se bunila. Ako je sveštenstvo „nestalo“ ili „otpalo“, kada se to desilo? Ko je to osporio? Gde je nekakav istorijski svedok te borbe?

Tvrdnja da je sveštenstvo nestalo znači da je cela Crkva od Sirije i Male Azije, preko Grčke i Rima, pa sve do Egipta i severne Afrike, kolektivno pogrešno razumela Apostole gotovo odmah po njihovoj smrti, već u prva dva veka. To zahteva ogroman dokaz, jer zvuči kao univerzalni i tihi pad bez ikakvog dokumentovanog otpora.

Miroljub v. apostolski oci

Miroljub sam kaže da je “više za kućnu religioznost”, dakle – nema sveštenika, episkopa, liturgije, Svete Tajne Pričešća, nema Sabora, nema ujedinjenosti, nema Crkve.

Sasvim suprotnu sliku vidimo od najjranijih hrišćanskih izvora.

Sveti Ignjatije Antiohijski uči o stvarnom prisustvu Hristovog tela i krvi u Pričešću kao i o crkvenoj jerarhiji koju čine episkopi, prezviteri (sveštenici) i đakoni i o njihovom autoritetu. Didahi, spis iz 1. veka, poznat i kao Učenje dvanaestorice Apostola, takođe opisuje sabranje u nedelju, liturgiju, pričešće kao i episkope i đakone. Sveti Justin Mučenik koji piše u 2. veku navodi strukturu Liturgije koja se održavala nedeljom, suštinski istu današnjoj pravoslavnoj Liturgiji, navodi stvarno pristustvo u Pričešću.

Znači da u najranijim hrišćanskim spisima vidimo episkope, prezvitere i đakone, vidimo bogosluženje kakvo je danas, stvarno prisustvo u Pričešću i Nedelju kao dan Gospodnji.

Sveti Ignjatije Antiohijski (35–110)
Poslanica Smirnjanima

Glava VII
Uzdržavaju se od Evharistije i od molitve, jer ne priznaju da je Evharistija telo Spasitelja našeg Isusa Hrista, koje je postradalo za naše grehe i koje je Otac, po svojoj dobroti, vaskrsao. Oni, dakle, koji govore protiv ovog dara Božijeg, navlače smrt usred svojih rasprava. A bilo bi bolje za njih da ga poštuju, da bi i oni mogli vaskrsnuti…

 

Glava VIII
Pazite da svi sledite episkopa, kao što Isus Hristos sledi Oca, a prezvitere kao apostole; i đakone poštujte kao ustanovu Božiju. Neka niko ne čini ništa što se tiče Crkve bez episkopa. Smatrajte valjanom samo onu Evharistiju koja se služi od strane episkopa ili onoga kome je on to poverio…

Didahi (oko 70–100)

Glava 14 – Hrišćansko sabranje u Dan Gospodnji
Svakog Dana Gospodnjeg sabirajte se, lomite hleb i prinosite zahvalnost, pošto prethodno ispovedite svoje prestupe, da bi vaša žrtva bila čista. Neka niko ko je u svađi sa svojim bližnjim ne dolazi zajedno sa vama dok se ne pomiri, da se vaša žrtva ne oskrnavi. Jer to je ono što je Gospod rekao: Na svakom mestu i u svako vreme prinosite mi čistu žrtvu; jer ja sam veliki Car, govori Gospod, i ime je moje divno među narodima.

 

Glava 15 – Episkopi i đakoni; hrišćansko ukoravanje
Postavite, dakle, sebi episkope i đakone dostojne Gospoda, krotke ljude, koji nisu srebroljupci, istinite i proverene; jer i oni vam služe službom proroka i učitelja. Ne prezrite ih, jer su oni vaši poštovani, zajedno sa prorocima i učiteljima.

Sveti Justin Mučenik (100–165)
Prva apologija

Glava 65 – Služenje Svetih Tajni
…Kada završimo molitve, pozdravljamo jedni druge celivom. Zatim se predstojatelju braće (episkopu ili svešteniku) donosi hleb i čaša vina pomešana sa vodom; i on, uzevši ih, uznosi hvalu i slavu Ocu svega, kroz ime Sina i Duha Svetoga, i uznosi dugotrajno blagodarenje što smo se udostojili da primimo ove darove iz Njegove ruke. A kada završi molitve i blagodarenja, sav prisutni narod potvrđuje govoreći: Amin… …Kada predstojatelj zablagodari, i narod potvrdi, oni koje nazivamo đakonima daju svakome prisutnom da učestvuje u hlebu i vinu pomešanom sa vodom nad kojima je izgovoreno blagodarenje, a odsutnima odnose deo.

 

Glava 66 – O Evharistiji
Ova hrana se među nama naziva Evharistija, i niko ne sme da učestvuje u njoj osim onoga koji veruje da je istinito ono što učimo, koji je opran kupanjem za oproštenje grehova i preporod (krštenje), i koji živi onako kako je Hristos zapovedio. Jer ne primamo ovo kao običan hleb i obično piće; nego kao što je Isus Hristos, Spasitelj naš, postavši telo Rečju Božijom, imao i telo i krv radi našeg spasenja, tako smo i mi naučeni da je hrana nad kojom je izrečena molitva Njegove reči, i kojom se naša krv i telo preobraženjem hrane, telo i krv tog Isusa koji je postao telo. Jer su apostoli, u spisima koje su sastavili, a koji se nazivaju Jevanđelja, predali da im je ovako zapoveđeno: da je Isus uzeo hleb, i zablagodarivši rekao: „Ovo činite meni na spomen; ovo je telo moje“; a isto tako, uzevši čašu i zablagodarivši, rekao: „Ovo je krv moja“; i dao im. Zli demoni su to oponašali u misterijama Mitre, zapovedajući da se isto čini. Jer da se hleb i čaša vode sa određenim prizivanjima postavljaju u tajnim obredima onoga koji se uvodi u misterije, to ili znate ili možete saznati.

 

Glava 67 – Nedeljno bogosluženje hrišćana
…A u dan koji se zove Nedelja, svi koji žive po gradovima ili selima sabiraju se na jedno mesto, i čitaju se spisi apostola ili proroka, dokle vreme dopušta; zatim, kada čitač završi, predstojatelj usmeno poučava i podstiče na podražavanje tih dobrih stvari. Zatim svi ustajemo i molimo se; i, kao što rekosmo, kada se molitva završi, donose se hleb, vino i voda; i predstojatelj uznosi molitve i blagodarenja prema svojoj moći, a narod potvrđuje govoreći: Amin. I svakome se deli i učestvuje se u onome nad čim je izrečeno blagodarenje, a odsutnima đakoni nose deo.

…Nedelja je dan kada svi imamo zajedničko sabranje, jer je to prvi dan u koji je Bog, promenivši tamu i materiju, stvorio svet; i Isus Hristos, Spasitelj naš, istoga dana vaskrsao je iz mrtvih. Jer je raspet dan pre dana Saturnovog (subote), a dan posle dana Saturnovog, koji je dan Sunca (nedelja), javivši se apostolima i učenicima, naučio ih je ovim stvarima koje smo vam i izložili na razmatranje.

Zaključak

Ako je Pravoslavna Crkva Hristova Crkva, ona nije pala, vrata Ada nisu je nadvladala, ona je stub i tvrđava istine, Duh Sveti je vodi u svu istinu, ujedinjena je i ima istorijsko svedočanstvo kroz 2000 godina, bogosluženje i sveštenstvo koje svoje rukopoloženje i učenje može pratiti unazad do Apostola.

Ako je Miroljubova grupa Hristova, ona je pala po smrti apostola pa se sporadično u delovima javljala kroz istorjiu u rasparčatim grupama bez zajedništva i kontinuiteta, da bi se konačno uzdigla Miroljubovim dolaskom.

Meni to izgleda kao da su je vrata hada nadvladala, da je u svojim temeljima razdvojena, zasnovana na praktično neminovnim raskolima, da nema istorijsko svedočanstvo, i da nema bogosluženja ni sveštenstva.