Мој омиљени библичар, Стивен де Јанг, човек који је, иако велики „др“, пре свега још већи „фр“, увек напомиње да у „Библији нема метафора“. Поред њега, то такође стално истичу и мени такође јако блиска браћа Пажо – Џонатан и Метју, за чију књигу „Језик стварања“ увек говорим да је апсолутно основна за сваки покушај искреног разумевања Светог Писма.
Поменуте речи један су од најбитнијих постулата онога чега бих слободно назвао „символички“ поглед на библијске, али и све друге древне приче, обреде, и уопштено – читав поглед на свет.
Ово је једина позиција која нам омогућује да реално и без икаквог неоправданог снобизма сагледамо поменуте теме. Јер са сваке друге тачке гледишта, а посебно модерне „научне“ и „академске“ перспективе снобистичког еволутивног материјализма и натурализма, све што је древни човек стварао, писао, говорио, радио и мислио, изгледа као потпуно арбитрарно сујеверје.
Са потпуно супротним погледом на библијски текст сусрео сам се у „академској“ библијској јавности, чак и међу хришћанским библичарима. Оно што се не може објаснити кроз призму материјализма, гура се у кутију „метафора“, а у традиционалне егзегетске „школе“ историјске Цркве – Александријску и Антиохијску, уноси се непостојећи раскол и контрадикција, где се једни своде на строго „алегоријске“ а други на строго „буквалне“ тумаче Писма.
Када ми наш данашњи, материјалистички поглед на свет, где је постојање нечега изједначено са мојом могућности да то нешто пипнем, пројектујемо на приче из прошлости, заиста добијамо смешне резултате, и постаје нам јасно зашто су просветитељи развили комплекс више вредности и одбацили све што је пре њих било као сујеверје некакве гомиле идиота.
Међутим, на њихову несрећу, древни људи нису били ништа глупљи од њих – нико никада није веровао да би до пакла стигао копајући на доле, нити да би до трона Господњег стигао пењући се на небо. Ни један Грк није веровао да ће ако се попне на Олимп затећи Зевса и Ареса како играју фудбал, нити је један Хананејац веровао да ће ако се попне на планину Зафон ухватити Ваала и Астарту „на делу“. Древни човек знао је да се вере по планинама подједнако добро, можда чак и знатно боље него данашњи. Где модерни материјалиста мисли да је хришћанин 1. века веровао да се Исус вазнео? У стратосферу?
Заправо, из овога сасвим је јасно да за древне људе, одређена ствар није била идентична са њеном материјом, већ са њеном сврхом и значењем, и да су ствари као такве организоване у својеврсне хијерархије значења, неко би рекао – лествице, која се, условно речено, протеже на вертикали „горе-доле“.
Па тако, када Христос каже „ко има уши да чује, нека чује“, сигурно не мисли да они који су глуви или рођени без ушних шкољки не морају да испуњавају његове заповести. И тако, када се на почетку Писма каже „и би светлост“ сигурно се не мисли на сноп фотона. Јер ко би са здравим разумом рекао да Мојсије уопште зна за фотоне, а камоли да има модерну механистичку дефиницију светлости? За њега, дефиниција светлости јесте – оно што ствари чини јасним, што нам омогућује да ствари распознајемо. Смисао. Тама, дакле, није мањак фотона, већ хаос, недефинисаност и непредвидивост. И за Христа, уво нису молекули који сачињавају моју ушну шкољку – већ моја способност да примим информацију.
Јасно је да речи немају исто значење као и данас. Тако и круна, на пример, није лепо уређено парче метала или било којег другог материјала, који некоме стоји на глави – већ символ моћи, власти која долази одозго.
Оно што ме је навело да напишем овај текст јесте предавање др Драгана Милина, бившег професора на Православном Богословском Факултету, чији сам нови превод Светог Писма имао прилике да блиско проучавам у последње време. Иако је превод несумњиво добар, један моменат у овом предавању привукао ми је много пажње.
Покушавајући да уклопи хришћанство и Свето Писмо у секуларну библијску критику, која оспорава историјску реалност све више и више библијских догађаја – Милин закључује да Писмо – „није тачно али је истинито“. Као аналогију овој његовој тврдњи користи иконе. Каже да се Богородица представља са круном, иако круну никада није носила, и да се Св. Првомученик Стефан представља са ораром и кадионицом, иако нам црквена археологија сведочи да најранији ђакони сигурно нису имали ни представе о овим богослужбеним предметима.
Он ово објашњава некаквом „епском размером“ коју је прошло библијско и црквено предање (аналогно нашем епском предању где се, на пример, битка на Косову заиста догодила, али је временом предање о њој надограђивано до епских размера, које опет имају неку моралну поуку), и наравно – метафором!
Међутим, овакво резоновање више одмаже хришћанству него што му помаже, а то се врло јасно види када се оно прошири на остале области. Наиме, када бисмо под микроскоп ставили обичну чесмушу и воду припремљену за Свету тајну Крштења, да ли бисмо уочили било какву разлику? Не. Када бисмо под микроскоп ставили обичан хлеб и обично вино, и Свето Причешће, да ли бисмо уочили било какву разлику? Не. И коначно, када бисмо под микроскоп ставили богочовека Христа и обичног човека – да ли бисмо уочили било какву материјалну разлику између њих? Не! Ову логику можемо применити на апсолутно све у хришћанству и животу Цркве, не само на ове три ствари. Било како било, поента је да свођењем реалности на пуку материјалну реалност, руше се сами стубови на којима стоји читава хришћанска вера. Нити је божанска природа Христова некаква „метафора“, нити је то крштење, причешће, или било која друга Света Тајна, нити је то круна на глави Богородице или кадионица Св. Стефана.
Ако иконе представљају некакве метафоре, а не објективну символичку реалност, шта ћемо са иконом Христовог силаска у Ад? Ако је икона осмишљена као „снепшот“ реалности, где се оно што она представља десило? Где је пећина у коју је сишао Христос, и у којој су га дочекали Давид, Јован, Адам, Ева, и пророци? Где су скршена врата, где је свезани ђаво? Очигледно, њих нема нигде у материјалном свету. Локација овог догађаја не може се наћи на Гугл мапама. Па је ли онда то само – метафора? Символ вере, догмати Цркве, па и само Писмо (1 Петрова 3:19-20) никако нам не дозвољавају да реалност Христовог силаска у Ад и победе над смрћу сведемо на пуко „скраћено поређење“, јер као што о. Георгије Флоровски каже – Христова смрт и субсеквентни силазак у Ад већ је Васкрсење. „А ако Христос није васкрсао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша“ (1 Коринћанима 15:14)
Ако нисте већ до сада схватили, ствар није идентична са материјом која је чини. Па тако, Тезејев брод и након свих промењених даски и даље остаје Тезејев брод. И ако ја поломим своју шољу за кафу, и од ње начиним дело апстрактне уметности, та материја није више шоља за кафу, већ је сад уметничко дело. И тако, када се крштавам у Светој купјељи, иако ће се та вода осушити на мојој кожи за неколико минута, ја остајем заувек крштен, јер догађај крштења није идентичан са материјом која у њему учествује. Сама суштина мог бића је измењена у овом чину погружења – иако је материја од које сам сачињен и даље иста као и малопре. Као што је сама суштина космоса измењена Христовим погружењем у потпуно објективни, али нематеријални Ад, иако је материја од које је он сачињен прилично незнатно промењена.
Круна и кадионица су дакле, потпуно реални, али и символи. У речима Томаса Хопка, реални ЗАТО што су символи, јер православље не види дистинкцију између ове две реалности – символичке и „буквалне“. Јер читав свет је символ – унија обрасца и потенцијала, материје. То је оно што Христос мисли када каже да је парабола о сејачу „прича над (о) причама“. Богородица носи круну, као што Причешће није само хлеб и вино, већ уједно и Живи Бог. А докле год не видимо једно, нећемо ни друго, јер гледамо телом, а духом жмуримо.
Икона јесте прозор у Есхатон, у Дан Господњи, када ће оно реално, али мистично, тајно, бити свима обзнањено као јавно. Некоме на вечну радост, а некоме на вечну патњу и ужас. Када ће место Лобање бити обзнањено као трон Живога Бога, и када ће као Цар Славе бити обзнањен свима измучени дрводеља из Назарета. Тада ће се указати као јавна до тада тајна круна на глави сиромашне бремените тинејџерке, откривајући је као Царицу Небеску, и златна кадионица у рукама каменованог ђакона, откривајући га као Првомученика, који узноси кад на сабрању предвечног Сабора Господара Духова.
Још једна фундаментална грешка од које пати не само поменути протојереј-ставрофор Драган Милин, већ читава академска хришћанска библистика, јесте што, желећи да одржи академско у свом имену, не губивши притом хришћанско, све више и више повлачи линије фронта пред навирућим хордама нихилистичке секуларне библијске критике и бере плодове са дрвета које расте на ни приближно Божијој земљи, са уверењем да су истински слатки и здрави. Но, у речима о. Лазара Абашидзеа, „дрво чији корени сежу у Ад не може родити добре плодове“. Неко, чија епистемологија не почива на Откривењу и Христу, не може за нас донети меродавне закључке. Јер, у речима Аве Јустина, „виђење Бога је Истина. Ако ово виђење постоји у човеку, он и има и зна Истину. Ако нема ово виђење, онда Истина за њега не постоји“.
О овим питањима, досежући високо, изнад звезда, у домене претпоставки – етичких, онтолошких, епистемолошких, писаће и говориће они који од мене о томе знају мало више, па њима остављам подијум. Но, да се вратимо на мој домен. Како се поменуте линије фронта повлаче, непријатељу предајемо саму истинитост библијских прича, а нама убогима остаје само некаква „морална поука“.
Но, и ово, као и проблем замишљене круне и кадионице, последица је у нама дубоко усађеног Доситеја Обрадовића и његових француских (м)учитеља. За Доситеја, све ове чудне приче које нам неко пун наде неуморно, иако више и не желимо да слушамо, дошаптава иза временске завесе суштински су безначајне, и најбоље што са њима можемо да урадимо је да извучемо неко амбигуозно „наравоученије“, неку моралну поуку које треба да се придржавамо да бисмо били „бољи“ људи. Није битно које с’ вјере, већ какав си чо’ек, ба! Човек који ове приче своди на морал, мислећи да тако решава дилему, није свестан да је заправо тиме само чини још већом. Јер се нужно намеће питање – због чега су ова морална начела – добра? Зашто су она апсолутни императив за нас? Шта је њихов циљ и зашто је прекршити их истински лоше? И на крају, шта уопште добро и лоше јесу? То је питање на које логика „наравоученија“ никако не може да одговори.
Човек који приче, како из Библије тако и све оне из понора древности, разуме као поуке моралне поуке, заправо је ништа друго до латентни Камијев апсурдни човек – који је рационално биће у ирационалном свету, које очајнички покушава да учита поредак и смисао у хаос и очај који га окружује и испуњује, те тако смишља нека правила и арбитрарне приче да би их подупро, застрашујући себе некаквом Адлеровском идејом „фикционог финалитета“ – замишљене „казне“ за замишљене преступе замишљеног морала, које нам ето, само помажу да функционишемо у друштву.
На нашу срећу, Библија није морални приручник. Није списак правила која човек треба да прати да би био бољи. Библија је прича. Прича коју живимо.
У речима једног мог професора – „никада неће бити онтологије без етике, нити етике без онтологије“. Етика извире из онтологије и морал је наш императив јер се управо тиче нашег Логоса, Сврхе – Исуса Христа, Сина Бога Живога, нашег учествовања у божанским обрасцима, и нашег места на онтолошкој хијерархији. О томе говори Библија и све њене приче.
Ово се јасно види на примеру Исусових прича. Оне никако нису моралне поуке. Јако мало моралнога има у Причи о Сејачу, или о Винограду, или о Свадбеној вечери. Ове приче пре свега говоре нам како свет функционише, приказују нам символичке обрасце, који постоје на свакој хијерархијској лествици – од космичке, универзалне, највише, па до нивоа мога домаћинства. Показује нам устројство света, и наше место у њему – временски, просторно, бивствено.
Но, довољно празнословисмо. Ходајмо сада заједно до празнога гроба, чија необјашњивост и из уста окорелог материјалисте извлачи речи ,,Господ мој и Бог мој!“, рушећи стубове лажи коју живи и омогућава му да види и Круну и Кадионицу. Ходајмо заједно до камена Ветиљског, да са Јаковом сагледамо Лествицу од Неба до Земље.