Рождество Христово је сам центар све хришћанске теологије и сидро реалности. Мало је рећи да ка Витлејемској пећини уперују старозаветни свеци. Ка њој уперује све и сва, ту све почиње и све се завршава. Свака прича појединачно и Велика прича наше космичке историје, које све оне заједно образују. Сваки образац, свака твар, све од прашине до звезда. Неки други пут ћемо о прашини, али данас ћемо мало говорити о звездама.
Наша Црква празнује Рождество Христово 25. децембра по јулијанском, односно, 7. јануара по грегоријанском календару. Неки, који би волели да се направе паметнијим од Богонадахнуте Цркве, рећи ће да се Христос родио на неки сасвим непознат и небитан датум, а неки би чак ову смешну мисао завршили и са „непознатим и небитним местом“, јер се ни за место не може веровати ни Луки, ни Матеју, а ни Михеју.
Ето, најбитнији догађај космичке историје и климакс наше приче толико је битан да се десио у потпуно непознато и небитно време на потпуно непознатом и небитном месту. Толико је битан да ни прва генерација Исусових следбеника, која је живела са Њим и саставила новозаветне списе, нема никакву реалну представу о времену и месту овог догађаја, и не може им се веровати. Чак ни Исусова рођена Мајка, која је неоспорно била извор апостолу Луки за првих неколико поглавља његовог јеванђеља, нема појма када је и где родила свог сопственог Сина и Господа. Чудно, зар не? Неко би рекао, мало превише чудно.
Па зашто Црква празнује тај дан? Кажу, они паметнији од Цркве, тад је био некакав пагански празник Сунца, будући да је тада зимски солстициј, тј. равнодневица, па се Црква довила да на тај дан прославља Христа, да докаже да је Он Сунце правде.
Све би то било сјајно и бајно, кад би заиста било тако. Иако ми имамо доказе о снажном култу Сунца који је у прва три века нове ере навирао из источних провинција Римског царства, тзв. култ Непобедивог Сунца (Сол Инвицтус), чији је убедљиво најчувенији поклоник био мало познати обновитељ Рима Аурелијан, а касније и Константин Хлор, па и његов чувенији син (све до свог чувеног обраћења у Хришћанство), чијем времену и напору ови поменути „паметнији од Цркве“ чак и приписују васпостављање празника Рождества, Константин Велики, немамо апсолутно никакве доказе о томе када су, и да ли су уопште, припадници овог култа славили било какве празнике. То да су славили зимски солстициј само је претпоставка која, иако прилично смислена, нема ама баш нити један археолошки или писани доказ да је поткрепи. И да га јесу славили, а лично верујем да јесу, закључак да је овај догађај у соларном календару имао било какав примат над осталим потпуно је неоснован.
Зашто Црква, онда, празнује Рождество 25. децембра? Одговор се налази на, за скептике, прилично неочекиваном месту – самим јеванђељима.
Јеванђеље по Луки 1:26 каже да је Христово зачеће било 6 месеци након зачећа Јована Крститеља, а Лука 1:5 каже да је Јован зачет у току службовања његовог оца Захарије, који је „од реда Авијина“. Књига Немијина 12:12-22 бележи 24 свештеничка реда, од којих је Авијин ред осми по реду. Сваки од ових редова службовао је у храму једну целу недељу, 2 пута годишње. Тако, ред Авијин служио је 8. и 32. недељу у години, односно, 2. недељу јеврејског месеца Тишри, што укључује „Дан Искупљења“, познат и као Јом Кипур, који се прослављао 10. дана месеца Тишри.
Јом Кипур је дан када се један свештеник бирао жребом да кади у Храму. И гле, Лука 1:9 говори да је управо то радио Захарија када је анђео дошао да му објави зачеће Јована Крститеља, што недвосмислено говори о зачећу баш на Јом Кипур.
Када се то пребаци на модерни календар, Дан Искупљења пада увек између 22. септембра и 8. октобра. Баш зато, православна црква прославља зачеће Јована Крститеља 23. септембра, а његово рођење 24. јуна, 9 месеци касније.
Дакле, пошто је Христос зачет око 6 месеци након Јована Крститеља, то нам даје датум око 23. марта, односно, од 22. марта најраније, до 6. априла најкасније. Православна црква зато слави зачеће Христово 25. марта по Јулијанском календару, на празник Благовести. То нам даје и датум Христовог рођења – 9 месеци након зачећа, односно, 25. децембар.
Као што смо претходно напоменули, извор Јеванђелисти Луки за првих неколико глава Јеванђеља управо је била Девица Марија. А то знамо на више начина. Први јесте пролог Лукиног јеванђеља, од првог до четвртог стиха прве главе, типичан за дела класичне старине, у којем нас Лука обавештава да се његово сведочанство заснива на извештајима оних „који су од почетка били очевици и слуге Речи“. Дакле, Лукино дело је својеврсна синтеза извештаја кључних фигура ране Цркве, међу којима је морала бити и – Марија, мати Исусова. Чак и либералнији новозаветници, као што је на пример, проф. Предраг Драгутиновић, признају да Лукино јеванђеље представља сведочанство о огромном значају који је рана Црква придавала личности Богородице. Лука никако није могао, у писању свог јеванђеља које је несумњиво много више него остала историографско дело, занемарити сведочанство Богородице, коју сам представља као личност од најкруцијалније важности, посебно кад се узме у обзир да је ово јеванђеље, вероватно, судећи по великој сличности „извора“ (по Каравидопулосу, усмених традиција) Лукиног и Јовановог јеванђеља, посебно у страдалном наративу, настало баш у Ефесу, како сматра проф. Каравидопулос, месту где је дуго времена са апостолом Јованом боравила и сама Ђева Марија. Тако да, чак и да Лука није информације директно црпео од Богородице, врло вероватно их је црпео из оралне традиције црквене заједнице која је баштинила веома живо сећање на Њену личност.
Могуће је дати два аргумента на ово. Први је, да Лукино јеванђеље није написано у Ефесу, у прилог чега сведочи највише јако рани антимаркионистички пролог јеванђеља, у ком стоји да је Лука јеванђеље написао „путујући по разним крајевима Ахаје“, а други је, да је Лука своје јеванђеље саставио значајно након догађаја Успења Пресвете Богородице. На оба ова аргумента можемо дати један одговор – јеванђеља, као и све књиге икада написане, нису написана у једном седењу. Процес писања књиге, посебно синтезе сведочанстава очевидаца какво нам нуди Лука, јесте вишегодишњи, чак и деценијски процес. Дакле, потпуно је незамисливо за Луку да је сео и у „једном даху“ у Ахаји написао јеванђеље. Чак и сам пролог каже да га је Лука саставио „путујући“. Лука је, као Павлов „љубљени ученик“, неоспорно дуго времена провео са њим у Ефесу. Примера ради, Павле је 3 године био стациониран у Ефесу за време свог 2. мисионарског путовања, за које време је стигао да чак и више пута буде утамничен и у рингу се бори са лавовима. Значајан део Лукиног дела је, дакле, свакако морао настати ту, без обзира где је јеванђеље попримило свој коначан облик.
Друга ствар је што, чак и да Лука никаквог контакта није имао са Богородицом, и њеном заједницом у Ефесу, потпуно је сулудо рећи да његово јеванђеље, као дело настало у року од највише 35 година након Христовог распећа, као синтеза извештаја очевидаца, не представља поуздан извор о реалном датуму Исусовог рођења. Посебно је сулуда тврдња неких да је Лука тај који користи датум зимског солстиција и на њега вештачки лепи Христово рођење да би потиснуо још непостојећи култ Сол Инвицтус-а.
Други аргумент јесте што Лука сасвим очигледно описује ствари које могу бити познате искључиво Богородици. Пример тога јесте разговор који се одиграва између Гаврила и Богородице у Лк 1:26-38, а посебно детаљ у Лк 1:28, где се каже да се Марија „поплаши“. Несумњиво, само је Марија могла знати шта је у том моменту осетила. Такође, и детаљи интеракције Марије и Јелисавете из Лк 1:39-56 несумњиво су могли бити познати само једној од њих две. У 2. глави Лукиног јеванђеља сусрећемо опис рођења Христовог, који је праћен невероватним детаљима, Лк 2:7 каже „И роди сина својега првенца, и пови га, и менту га у јасле.“ Ако има мајки које читају овај текст, ово ће им бити и више него познато. Ово су речи мајке која памти сваки моменат најрадоснијег догађаја њеног живота, рођења њеног првенца. А још кад је њен првенац уједно и њен Бог, радост је несагледива. Као коначан аргумент у корист овога додајемо још Лк 2:19, „А Марија чуваше све речи ове и слагаше их у срцу својему.“ Како ико осим Марије може да зна шта је она чувала у свом срцу?
Али, неко би рекао, како то да су пастири били у пољу за време Христовог рођења? Одговор је и више него једноставан – Лука 2:8 каже да су пастири били са овцама „у пољу“, дакле, нису били у граду, а овце нису биле у обору или близу града, већ на заједничком пашњаку. У Леванту, овце се изводе на заједничке пашњаке искључиво зими, када киша доноси траву на брдима. Често заборављамо да је клима у Леванту потпуно другачија него овде у срцу Европе.
Они који се још увек чврсто држе теорије о „небитном“ Христу, после свега овога можда се и даље питају – како то да Матеј каже да је Ирод за време овог догађаја био у Јерусалиму, а не у својој зимској резиденцији? Ствар је једноставна – Јеванђеље баш нигде не помиње Ирода у Јерусалиму у време самог рођења, већ преко годину дана касније. Ирод се помиње у Јерусалиму у причи о мудрацима, који не долазе у Витлејем моментално по Христовом рођењу. Знамо да се звезда појавила по Христовом рођењу, а да су је потом мудраци са Истока, ко зна са које дистанце, пратили до Јудеје. Потом нам јеванђелиста говори како је Ирод наредио да се убију сва деца узраста око 2 године у околини Витлејема, према ономе што су му мудраци рекли о првој појави звезде. То значи да се звезда појавила, а Христос родио, 1-2 године пре доласка мудраца у Витлејем. Где је Ирод био 2 године после Рождества никако не може да нам говори о томе када се оно десило.
Када смо прошли кроз све доказе о Маријином учешћу у стварању Лукиног јеванђеља, и објаснили да Лука недвосмислено говори о 25. децембру као датуму Христовог рођења, остављам читаоцима да сами пресуде да ли ће радије веровати мајци када је родила своје дете, или некој гомили професора сумњивог кредибилитета. Не говорим о њиховом академском кредибилитету „пред светом“, кога многи од њих издајући се за теологе већ уопште и немају, већ кредибилитету да говоре о овако великим стварима транскосмичког значаја, кредибилитету „пред Богом“. Јер говорити о било којој ствари игра је са ватром – јер цела историја света је заправо огромна епифанија Божија. На тој предпоставци заснива се цео хришћански етос. Самим тим, сведочити лажно о било чему, лажно је сведочење ни о чему другом до о самом Богу који је велики Уметник који свој карактер и природу изражава у великој реченици коју живимо, са свим њеним зарезима, тачкама и двотачкама. Чак и „најнебитнији“ догађај крајње је битан, јер у контексту васцеле космичке историје сведочи о Богу који промислено води ток историје, као једну велику причу о Њему, Његовом Сину, Његовом Духу и нама, његовим створењима. Ко је он и какав је? Ко смо ми, и какви смо? Ако је толико космички битна једна јутарња кафа, или један сусрет на улици, колико је несагледиво битан сам сушти центар целе наше приче – радоснији од чина стварања – рођење Богочовека? Говор о овоме изискује огромну смелост пред Богом, огроман страх Божији који је „почетак све мудрости“, кога међу мејнстрим теолозима сигурно нема. Па тако, нема ни мудрости.
Зашто је све ово толико битно? Сада, мој кратки богословски монолог прави потпун круг и враћа се на почетак. Цела твар слави Христа. Објективно, реално. Све звезде ка Њему уперују, све приче Њим почињу, о Њему говоре и Њим се завршавају. Све хвали Господа, све се Њему савија.
Ако кажемо да се Христос родио на нама непознат датум, а на солстициј само неприродно калемимо и лепимо Божић, значење које он у реалности нема, да бисмо тобоже доказали да је Христос истинско Сунце, онда само доказујемо потпуно супротно – само уображавамо да Сунце у ствари уперује у Њега и усмерава нас ка Њему. Онда пројектујемо на природу наше фантазије и уобразиље, кад она уперује ка нечем сасвим другом. Можда, на крају, не уперује ни ка чему. Претварамо се, заправо, да се Он никада није ни родио, јер не видимо истинску сврху Његовог Рождества. Да окрене обрнути космос на исправну страну, да врати ствари на своје место и усмери их ка горе, ка Њему, да открије пупак света.
Христово рођење на солстициј открива нам скривено, више значење тог, и свих других астрономских догађаја. И не само астрономских догађаја, већ нам открива реалан смисао целог космоса, а то је оно само. Унија Неба и Земље. Слава. Мир. Добра Воља. Зато Рождество дочекујемо славним речима:
Рођење Твоје, Христе Боже наш, обасја свет светлошћу разума, јер они који служаше звездама научени бише звездом да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да виде Тебе, Истока са висине, Господе, слава Теби.
Као што је витлејемска звезда, уперујући и чежњиво гледајући у Њега, упутила оне који су је обожавали као бога ка епицентру света, тако исто ради и само Сунце и цела твар.
Када кажемо да се Христос није родио на солстициј, умишљамо да пратећи њега, не бисмо дошли до Христа, као што су то учинили мудраци, пратећи звезду. Тврдимо, несвесно, да Он није Бог и савршење свега и сведочимо да нас светлост разума још није обасјала, да видимо свет који је створио онаквим какав јесте.
У речима Владике Николаја, ко верује у случајности, не верује у Бога. Неко ко верује у Бога, зна да Он промислено надзире и најмањи атом. Ако истински верујемо у Христа Бога, који свакодневно чини чуда, и устројава са савршеним смислом и значајем најситнији детаљ реалности – зар је велико чудо да се Његово Рождество десило на дан на који га Црква прославља? Ако је Бог неспособан да промислено са потпуним и савршеним смислом устроји историју спасења, па Црква мора да се довија да „допуни” символику коју Христос сам није могао да испуни до краја, како онда могу да кажем да иоле боље може устројити околности мог сопственог живота? И са друге стране, ако видим свеприсутну и свемоћну Божију десницу у мом мајушном животу, како непогрешиво свиме диригује у савршеној симфонији смисла, како да сумњам у исто на космичком нивоу?
Неверовање Цркви и Њеној традицији показује страшан мањак смирења и вере у Бога и Његов савршени промисао код модерних „богослова“. А ко не верује Божијем промислу, не може бити добар хришћанин, јер хришћанство изискује да деламо наш молитвени поклич „нека буде воља Твоја” и препуштамо се струји Његовог промисла, сигурни да ће и нас, атоме мислеће, одвести на право место.
Такође, упадамо у исто оно безумље просветитељства, да ствар само постоји, као празан папир, без икаквог значења и смисла, а ми смо ти који на постојећи хаос неприродно калемимо и лепимо смисао. А реалност јесте другачија – она је прожета смислом. Смисао не да претходи самој ствари, него је ствар заправо, идентична своме смислу. Али, то је прича за други пут.
Мир Божији, Христос се роди!