Шта је то Предање или Традиција, шта Предање све није, и какав је однос Предања према Светом писму? Свето предање, а нарочито његово неразумијевање, представља једну од највећих разлика између традиционалног хришћанства и протестантизма.
Библија или Предање?
Лажна дилема
Ово питање је често могуће срести, нарочито код протестаната. Међутим, ово питање представља лажну дихотомију. Оно подразумијева да су Библија и Предање одвојени, па чак и супротстављени. Библија јесте Свето предање, и међу елементима који Предање чине, Библија заузима најважније мјесто. Дакле, Предање не представља нешто независно од Библије, већ обухвата и Свето писмо.
Шта није Предање
Предање не подразумијева само усмене традиције
Погрешно је мислити да је Предање само скуп усмених традиција. Нарочито се не ради о традицијама које су супротстављене Светом писму. Свакако, Предање није ограничено само на оно што је записано, за шта потврду налазимо и у Новом завјету, али исто тако није само оно што је преношено усменим путем.
Не припада све Предању
Није све што се догоди у Цркви дио Предања. Треба правити разлику између људских обичаја који су привремени, од онога што се тиче вјечног Божијег царства. Ти привремени обичаји не морају бити лоши, али не припадају нужно Светом предању.
Постоје ствари које јесу и лоше, јер ниједан појединац у Цркви није имун на гријех. Управо зато је ту Црква да изворним и истинским Светим предањем исправља те изопачености.
Шта јесте Предање
Предање је живот Цркве
Светим Предањем називамо свакидашњи живот Цркве. Обухвата Свето писмо, литургију, васељенске саборе, друге признате Црквене саборе, списе светих отаца, житије светитеља, канонска правила и иконографију са другим надахнутим облицима хришћанске умјетности.
Међу елементима који чине Свето Предање, Библија заузима прво мјесто. Сви елементи Предања су повезани и чине једну цјелину.¹
Неопходност Предања
Канон Библије
У самој Библији не налазимо нигђе канон Библије. Другим ријечима, Библија нам нигђе не каже које књиге тачно чине Библију. Зато, када кажемо Библија, мислимо на списак књига које је неко спојио у једну цјелину, након што су све књиге Библије написане. То су урадили Црквени оци у првим вјековима Цркве. Списак новозавјетних књига какав користимо и данас, први пут налазимо код Св. Атанасија Великог, у 4. вијеку.
Ауторство Библије
Библија нам такође не каже ко је написао сваку књигу. На примјер, нигђе не налазимо ко је написао било које од четири јеванђеља. Имена Марка, Матеја, Луке и Јована, као ауторе јеванђеља, срећемо само код Црквених отаца и других небиблијских извора.
Тачно је да се аутори јеванђеља налазе на неким сачуваним рукописима, али најранији такви рукописи, који садрже имена јеванђелиста, настали су пар стотина година касније, па и више, у односу на аутографе. То значи да је свједочанство Црквених отаца о ауторству јеванђеља раније од најранијих рукописа.
Тумачење Библије
Без Цркве препуштени смо сами себи
Додатни проблем представља тумачење Библије. Ако изопштимо себе из Цркве, која је стуб истине како Библија учи (1. Тим 3:15), препуштени смо сами себи. Тако сопствени ауторитет стављамо изнад свега, па и Библије. Такође, ван Цркве не можемо имати ни помоћ Светог Духа у тумачењу.
Практични проблеми самосталног тумачења
Како знати да је наше тумачење исправно?
Ако би ипак требало сами да тумачимо Библију, како можемо знати да је наше тумачење исправно? Неће сви који читају Свето писмо доћи до истих закључака. Није ријетко срести протестанте сукобљених тумачења који једнако тврде да су надахнути Светим Духом. Поставља се онда питање како знамо чије је тумачење исправно и како то можемо знати са сигурношћу.
Библија прије штампарства
У данашње вријеме Библија је лако доступна. Готово да сви имамо бар једну у својим домовима у штампаном издању, а исто тако на својим телефонима и компјутерима. Наравно, није одувијек било тако. Прије ере штампарства, није било лако доћи до копије Светог писма. Стопа неписмености је некада такође била веома висока. Ово значи да је већина људи била приморана да слуша Писмо у црквама (као што је и Стари завјет читан у синагогама), гђе би им оно било и тумачено, баш као што је то данас пракса на Светој литургији.
Библија нас учи да не тумачимо сами
На путу за Емаус, Христос је срео два своја ученика. Виђевши да су разочарани, стао им је објашњавати Писмо, док им не разјасни све што је о Њему писано (Лк. 24:44-48).
Једном приликом апостол Филип је ишао из Јерусалима ка Гази. На путу је срео неког ушкопљеника краљице етиопске, Кандакије, који је читао пророка Исаију. Филип га упита да ли нешто разумије, на шта је добио следећи одговор:
А он рече: како бих могао ако ме ко не упути? И умоли Филипа те се попе и сједе с њим.
(ДАП 8:31)
Сола Сцриптура
Учење се не налази у Библији
Доктрина „сола сцриптура“, што значи само Писмо, ограничава Предање искључиво на Библију. Међутим, ово учење се само по себи не налази у Библији, па је тако самопобијајуће. Библија не садржи нити један стих који каже да је Библија једини ауторитет за хришћане. Ово учење је бесмислено и из већ поменутих разлога; без Предања немамо канон, не знамо ко је написао Библију и не можемо је сами тумачити. Дакле, ако се ограничимо само на Библију, ми уопште не знамо које књиге припадају Библији, па се онда поставља питање шта уопште значи држати се само Библије.
Библија свакако садржи све доктрине које су неопходне за спасење, било имплицитно или експлицитно. Међутим, не налазимо објашњења за сваку ту доктрину у Библији и зато нам је неопходна Црква.
Библија негира учење сола сцриптура
Не само да Библија нигђе не подржава ово учење, већ га и побија.
Усмена предања
Библија на више мјеста говори о усменим предањима:
Много бих вам имао писати, али не хтједох хартијом и мастилом; јер се надам да ћу доћи к вама и из уста говорити, да радост ваша буде испуњена.
Посласмо дакле Јуду и Силу, који ће то и ријечима казати.
Не памтите ли да сам вам ово казивао још кад сам код вас био?
Тако дакле, браћо, стојте и држите уредбе којима се научисте или ријечју или из посланице наше.
(2. Сол 2:15)
Заповиједамо вам пак, браћо, у име Господа нашега Исуса Христа, да се одвојите од свакога брата који живи неуредно, а не по уредби коју примише од нас.
(2. Сол 3:6)
И што си чуо од мене пред многијем свједоцима, оно предај вјернијем људима, који ће бити вриједни и друге научити.
Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите и држите заповијести као што вам предадох.
Ако ли је ко гладан, нека једе код куће, да се на гријех не састајете. А за остало уредићу кад дођем.
О Тимотије! сачувај што ти је предано, клони се поганијех празнијех разговора и препирања лажно названога разума,
Црква
Христос је успоставио Цркву, коју су најприје проширили апостоли, а затим и ученици апостола. Црква је, дакле, настала прије Новог завјета.
Свети Оци коју су бранили хришћанску Цркву од јереси, потврђују да се правилно разумијевање Светог писма не налази нигђе друго него у Цркви.²
Постоје ли стихови који афирмишу учење сола сцриптура?
Да оправдају ово учење, протестанти ће се такође послужити неким стиховима из Библије, па би добро било навести их и прокоментарисати.
2. Тимотеју 3:16
Све је писмо од Бога дано, и корисно за учење, за карање, за поправљање, за поучавање у правди.
Најчешћи је овај стих из друге посланице Тимотеју. Међутим, овај стих нигђе не каже да је само Библија од Бога дана, већ да је сва Библија од Бога дана.
Откровење 22:18-19
Јер свједочим свакоме који чује ријечи пророштва књиге ове; ако ко дометне овоме, Бог ће наметнути на њега зла написана у књизи овој; И ако ко одузме од ријечи књиге пророштва овога, Бог ће одузети његов дијел од књиге живота, и од града светога, и од онога што је написано у књизи овој.
Ови стихови наводно осуђују Предање, јер ништа не смије бити додавано или одузимано од Библије. Предање нити додаје нити одузима од Библије. Како смо већ рекли, Библија јесте дио Предања и Црква никада није мијењала текст Библије или покушавала да је измијени на било који други начин. Међутим, управо ово се догодило код протестаната. Након реформације, протестанти су уклонили дио старозавјетних књига из свог канона. У протестантској Библији тако недостају девтероканонске књиге.
1. Коринћанима 4:6
А ово, браћо моја, приговорих себи и Аполу вас ради, да се од нас научите да не мислите за себе више него што је написано, и да се кога ради не надимате један на другога.
Апостол Павле овђе савјетује онима којима пише да не иду преко онога што је написано. Како смо већ виђели, сам апостол Павле је усмено подучавао друге и хвалио их што држе и те усмене уредбе. Дакле, контрадикторно би било да апостол Павле сада осуђује усмена учења.
Не ићи преко написаног значи не ићи против написаног. Као што усмена учења апостола Павла нису против онога што је писао, тако и цјелокупно незаписано Предање није против записаног.
Референце:
- „О учењу“ – Томас Хопко (стр. 12)
- „Предање и живот Цркве“ – Ив Конгар (стр. 118)