Садржај чланка:
- Библија на српском
- Шта је Библија
- Како је настала Библија
- Ко је написао Библију
- Да ли је Библија мијењана
- Тумачење Библије
- Библија и предање
- Књиге Библије
Библија на српском:
Онлине Библија на српском језику
ПДФ Библија
Андроид апликација
Библија или Свето Писмо је света хришћанска књига, односно колекција књига. Књиге написане до Исуса Христа обједињене су под називом Стари завјет. Књиге Старог завјета говоре о стварању свијета, Божијем савезу са Израиљцима и њиховој историји, а завршава пророчким књигама о доласку Месије (Исуса).
Књиге написане послије Исуса Христа називају се Нови завјет. Он се састоји од четири јеванђеља која говоре о животу и мисији Исуса на Земљи, затим историје ране Цркве и посланицâ апостолâ првим црквама, а завршава се књигом Откровења у којој је описана есхатолошка будућност свијета.
Кликни на слику да видиш инфографик у пуној резолуцији:
Шта значи ријеч Библија?
Ријеч Библија долази од грчког βιβλία што значи књиге. Израз је изведен од ријечи βιβλίον која изворно значи папир што је касније постао термин за књигу.
Први који је употребио израз Библија за књиге Старог и Новог завјета, био је Свети Јован Златоусти. Библија се још назива и Свето Писмо.
Како је настала Библија?
Прва књига написана је прије 3500 година, а последња књига крајем првог вијека
Најстарија књига Библије је написана прије око 3500 година, док је последње написана књига настала крајем првог вијека наше ере.
Током овог времена настајали су и многи други списи, па је Црква имала задатак да раздвоји аутентичне и надахнуте списе од других. То је питање настанка канона Библије.
Канон Светог Писма
Различите хришћанске деноминације прихватају различите каноне. Тако протестанти прихватају краћи канон од 66 књига, док Православна, Католичка и Оријентална Црква прихвата проширене каноне који укључују и неке другоканонске односно девтероканонске књиге Старог завјета. Све деноминације прихватају једнак број новозавјетних књига – њих 27.
Дветероканонске књиге Старог завјета
Девтероканонске књиге се налазе у канонима Православне, Католичке и Оријенталне Цркве, уз одређене разлике. Ипак, ове књиге које се не налазе у протестантском Светом Писму, одувијек су биле прихваћене међу хришћанима. Оне су се налазиле у Септуагинти – грчком преводу Старог завјета који Нови завјет највише цитира. Рани Црквени оци су такође прихватали ове књиге, а новозавјетни писци су их очигледно имали на уму када су писали своје књиге. У протестантској Библији ове књиге губе мјесто у 16. вијеку, након Реформације.
Само Свето Писмо не садржи списак књига које би требало да га чине. Канон Новог завјета је установљен од стране Црквених отаца у првим вјековима хришћанства. То су учинили на основу више критеријума. Примјера ради, књиге су морале бити написане од стране апостола или некога билског апостолима. Књиге су морале већ циркулисати у Цркви, што је био знак прихваћености тих књига. Очигледно, сви списи који су канонизовани, морали су бити у складу са Јеванђељем.
Ко је написао Библију?
Постоји неколико десетина аутора књига Библије. Вјерује се де да је Библија писана у раздобљу од око 1400 година, на 3 језика и 3 континента. Неке књиге имају потписаног аутора, док друге књиге немају. На примјер, Библија нигђе не говори о томе ко је написао било које од четири јеванђеља. Ауторе јеванђеља знамо из Црквеног Предања.
Постоји ли више Библијâ?
Као што смо већ рекли, Библија је колекција већег броја књига, а последња од њих написана је на крају првог вијека. Искључиво те књиге чине Библију и не постоји Библија која садржи неке друге.
Међутим, постоје различити канони и различити преводи. Канон, просто речено, означава списак књига које улазе у састав Библије. Различите хришћанске деноминације прихватају различите каноне, иако разлике нису велике. Такође постоје различити преводи. Ово није необично, с обзиром да превођење са оригиналног текста, односно најранијих рукописа које имамо, није једноставан задатак. Тако постоје лошији и бољи преводи.
Било је покушаја кроз историју да се Библија измијени, од стране разних идеолошких покрета и секти.
Што се других религија тиче, хебрејска библија обухвата књиге Старог завјета. Муслимани вјерују да је Библију објавио Бог, али да не постоји сачуван оригинални текст, ни Старог ни Новог завјета.
Да ли је Библија мијењана?
Ако упоредимо рукописе Библије које посједујемо са савременим текстом, можемо виђети да текст није доживио никакве велике промјене током времена.
Рукописи нису идентични, али се разлике своде на словне и друге грешке које не утичу на сама хришћанска учења. Поузданост Библије свједоче и небиблијски аутори. Тако код Црквених отаца можемо наћи цитате читавог Новог завјета. Опширније о поузданости Новог завјета, можете прочитати у чланку Да ли је Нови завјет поуздан.
Тумачење Библије
Потешкоћа са којом се сви они који читају Библију сусрећу, јесте тумачење и правилно разумијевање Библије. Иако је свако може читати, Библију није могуће самостално тумачити, већ искључиво у свијетлу Цркве и хришћанских учења. Многи Црквени оци и теолози писали су опширне коментаре на текст Библије и за исправно разумијевање неопходно је читати њихова тумачења.
Библија и Предање
Црквено Предање представља свеукупан живот Цркве. Оно се преноси са генерацију на генерацију кроз вријеме и простор. У Предање спадају Свето Писмо, које је на првом мјесту, затим Литургија, Црквени Сабори, Црквени Оци, животи Светаца и хришћанска надахнута умјетност.
Свето Писмо представља записано Предање, али оно се ширило и усменим путем. Другим ријечима, то је предаја Јеванђеља, са једног човјека на другог:
И што си чуо од мене пред многијем свједоцима, оно предај вјернијем људима, који ће бити вриједни и друге научити.
Постоје учења у Цркви која су добра, али не припадају Светом Предању. Таква учења могу бити корисна, али нису надахнута. Тако треба правити разлику између привремених и људских предања, и оних вјечних и надахнутих.