Да ли имамо оригинални Нови завјет? Једноставан одговор на ово питање је да немамо. Заправо, немамо оригиналне списе Новог завјета. Највјероватније је да оригинални списи више и не постоје и да их никад нећемо наћи. Међутим, то не значи да немамо оригинални текст. За реконструкцију првобитног текста можемо се послужити рукописима и преводима које посједујемо, као и цитатима и референцама у небиблијским списима и тако утврдити да ли је Нови завјет поуздан.
Рукописи
Посједујемо велики број рукописа Новог завјета. Оних на грчком, језику на којем је Нови завјет и написан, око 5800, и још скоро 20000 рукописа све до времена настанка прве штампарије. Поређења ради, имамо мање од 2000 рукописа Хомерове Илијаде. Херодотова Историја има тек нешто више од 100, а број рукописа Платонових ђела има око 200. Имамо око 250 рукописа ђела Галски рат Јулија Цезара и око 200 рукописа ђела Историја Природе Плинија Старијег.
Осим броја рукописа, битна разлика између Новог завјета и других ђела антике јесте и временска разлика између оригинала и најстаријег рукописа који посједујемо. Најстарији, фрагментарни рукопис Новог завјета, датиран је на свега неколико десетина година од оригинала. Са друге стране, најстарији рукопис Херодотове Историје је датиран на око 500 година након оригинала. Најстарији рукопис Платона је из 9. вијека. Тацитови Анали имају само два рукописа, оба написана око 1000 година касније.
Најранији рукописи
Да бисмо утврдили да ли је Нови завјет поуздан и да ли се мијењао, од првих рукописа које имамо па све до најновијих превода, можемо једноставно упоредити текстове. На тај начин ћемо доћи до закључка да је текст који знамо данас исти онај који видимо у рукописима.
Рукопис П52
Најстарији рукопис који имамо је П52, фрагемнтарно сачувани текст 18. главе Јеванђеља по Јовану. Фрагмент је двостран, тако да се са предње стране налазе стихови 31-33, а са задње стране 37-38. Широј јавности је постао познат 1934. године, када је и преведен. Овај рукопис малих димензија потиче из 2. вијека, а иако научници нису сложни око прецизнијег датума настанка, вјерује се да је настао у првој половини овог вијека. Значајно је што се ради о рукопису Јеванђеља по Јовану, јер је ово и последње написано Јеванђеље настало крајем првог вијека, око 95. године. То значи да је рукопис настао свега неколико десетина година касније, можда свега око 30.
Рукопис је пронађен у Египту, далеко од Патмоса, гђе је Јован по Предању написао своје јеванђеље. С обзиром да је требало времена да рукопис дође до Египта, постоје веома мале шансе да је у ових неколико десетина година могло доћи до било каквих измјена. Друго, то значи да је текст већ циркулисао у Цркви и да је нашироко био копиран током 2. вијека.
Иако овај рукопис садржи свега неколико стихова, они су идентични тексту који имамо данас, и свједочи о томе да текст није трпио никакве измјене.
Рукописи П90, П98 и П104
Још један фрагментарни рукопис Јеванђеља по Јовану датиран је на 2. вијек. Овај рукопис је познат под називом П90. Такође је двостран. Са предње стране садржи текст од 36. стиха 18. главе, до 1. стиха 19. главе. На задњој страни садржи стихове 19:1-7. Текст овога рукописа је идентичан савременом тексту.
Рукопис П98 је настао у 2. вијеку, а садржи стихове књиге Откровења (1:13-20). Ова књига се приписује такође апостолу Јовану и написана је крајем 1. вијека. То значи да је овај рукопис настао најкасније 100 година од оригинала. Текст је идентичан савременом тексту, с изузетком фразе „и живи“, са почетка 18. стиха.
Још један рани рукопис је П104. Датиран је такође на 2. вијек. Садржи стихове Јеванђеља по Матеју. Са предње стране 21:34-37, а са задње стране ђелове стихова 43 и 45. Предња страна садржи текст Исусове приче о винограду и овај текст је у потпуности једнак оном који читамо и данас.
Осим ова четири рукописа, постоје и други који су можда написани у 2. вијеку, али је тешко одредити тачан датум настајања. Из 3. вијека имамо 30 или више рукописа, а број сачуваних рукописа из наредних стољећа је значајно већи.
Преводи
Од настанка прве штампарије па до данашњег дана, Библија је штампана и превођена много пута. Нови завјет је преведен на готово све свјетске језике.
Иако постоје неки видно измијењени преводи појединих секти и организација, све преводе можемо лако упоредити и доћи до закључка као и са рукописима, да измјена у тексту није било. Односно, да данашњи Нови завјет не садржи разлике у односу на прве преводе.
Постоје и различити преводи, али треба узети у обзир комплексност и тежину подухвата превођења Новог завјета. Језик на коме је он написан разликује се веома од данашњих свјетских језика, па чак и од савременог грчког. Такође, за исправан контекст потребно је и добро познавање хришћанске теологије. Преводи апсолутно не могу дати негативан одговор на питање да ли је Нови завјет поуздан.
Црквени оци
Да бисмо утврдили да ли је Нови завјет поуздан, огромну помоћ имамо од раних Црквених отаца који су често цитирали Нови завјет, или само алудирали на неке новозавјетне стихове. Велики број цитата имамо већ из 2. вијека.
Ево неких:
Климент Римски (30 – 99) је био један од Седамдесеторице ученика и написао је најстарији хришћански спис после Новог завјета, Посланицу Коринћанима.
– У Првој посланици, 15. глави, цитира из Мк. 7:6 и Мт. 15:8.
– У 13. глави цитира из Лк. 6:38,
– У 33. глави 1. Коринћанима 2:9,
– У 46. глави, цитира текст из Мт. 18:6, Лк. 17:2 и Мк. 19:42.
– Цитира још из Посланице Јеврејима, Колошанима, 1. Солуњанима, Јаковљеве посланице, Титу, 1. и 2. Петрове и Књиге Откровења.
Поликарп (60 – 155) је био незнабожац којег је крстио Свети апостол Јован.
– У својој посланици Филипљанима, 2. глави, цитира из Мт. 7:1 и Лк. 6:37.
– У 7. глави алудира на молитву „Оче наш“ из Мт. 6 (стих 13) и Мт. 26:41, као и Мк. 14:38.
– Цитира још и Ђела Апостолска, посланице Коринћанима, Ефесцима, Галатима, Римљанима, Солуњанима, Филипљанима, Тимотеју и Прву Јованову посланицу.
Папије (70 – 163) Јерапољски био је ученик Светог апостола Јована. У ђелу Тумачења говора Господњих, које имамо ђелимично сачувано, цитира Јеванђеље по Јовану 14:2.
Јустин Мученик (105 – 165) је био ранохришћански мислилац и апологета.
Алудира на Ђела Апостолска 1:9 у фрагментарно сачуваном ђелу О васкрсењу. У спису Дијалог са Трифоном, цитира Ефесцима 4:8.
Игњатије Антиохијски (35 – 108) је био црквени отац којег је по предању Исус држао у наручју. Био је ученик апостола Јована. Цитирао је Нови завјет много пута.
– У посланици Смирњанима, 1. глави, цитира Мт. 3:15.
– У истој посланици, 6. глави, цитира Мт 19:12.
– У 6. глави Посланице Римљанима цитира Мт 16:25.
– У Посланици Ефесцима, 5. глави, алудира на Мт. 18:19.
– У 7. глави Посланице Филаделфијцима алудира на Јн 3:8.
– Цитирао је још 1. и 2. посланицу Коринћанима, Посланицу Ефесцима, 1. Солуњанима, 1. Тимотеју и Титу, а алудира и на стихове из 1. Петрове посланице, као и на стихове из 1. Јованове посланице.
Остали
Многи други Цквени оци 2. и 3. вијека су такође опширно цитирали Нови завјет.
Поменућемо још спис Дидахи, настао у другој половини 1. вијека.
– У 1. глави овај спис цитира текст из Лк 6:30, те стих 1. Петрове посланице 2:11.
– У 16. глави алудира на стих такође из 1. Петрове посланице 4:12.
– У 16. глави алудира на стих из књиге Откровења. Дидахи 7:1помиње крштење у име „Оца, Сина и Светог Духа“ из Мт. 28:19.
Закључак
Овђе је представљен дио рукописа и цитата из списа који су настали након Новог завјета. Ово је довољно да покажемо да су све новозавјетне књиге веома рано циркулисале и биле познате већем броју цркава. Текстови који су остали сачувани и које имамо и данас јасно показују да се текст Новог завјета није промијенио до данашњег дана што потврђује поузданост Новог завјета.
Примједбе
Први рукописи су већ били измијењени
Како смо у уводу рекли, ми уопште немамо оригиналне списе Новог завјета, па ни прве њихове копије. Стога је оваква тврдња, да су први рукописи били измијењени, неоснована и није је могуће доказати. Насупрот томе, можемо оправдано вјеровати да ови рукописи нису измијењени. Као што смо виђели на примјеру рукописа П52, за кратко вријеме је доспио далеко од мјеста настанка, па није оправдано вјеровати да је било простора за измјене. Такође, ово је доказ да су рукописи већ циркулисали, па тако, све и да је неко одлучио да преправи једну копију Новог завјета, остале копије би посвједочиле преправку и такав рукопис би одмах био уништен од стране Цркве.
Нови завјет је преправљан и мијењан
Многи нехришћани вјерују да је Нови завјет доживио преправке. Међутим, из свега написаног до сада требало би да је сасвим јасно да је то само мит и да можемо са сигурношћу рећи да текст није мијењан. Наравно, не треба ићи у крајност и рећи да је свако слово идентично и да нема бар најмањих разлика, међутим нема говора о већим измјенама.
Текстуалне варијације
Слично примједби изнад, чест приговор је да постоје стотине хиљада варијација међу новозавјетним рукописима. Другим ријечима, рукописи су сви другачији и не постоје два идентична, па је то наводно довољно да одрично одговоримо на питање да ли је Нови завјет поуздан. Ипак, велика већина тих разлика, научници кажу више од 99% њих, само су словне или друге безначајне грешке.
Постоје варијације које су значајније, као она из 1. Јованове посланице 5:7:
„Јер је троје што свједочи на небу: Отац, Ријеч, и свети Дух; и ово је троје једно.“ Овај други дио стиха који је подебљан, не постоји у раним рукописима и ради се о тексту који је вјероватно додат касније. Свакако, ово ни најмање не утиче на учење о Светој Тројици, које је у потпуности библијско и које је једно од основних начела хришћанства.