Писмо константно говори о „водама изнад“ и „водама испод“. Вода је, у свим културама античког света, сасвим јасно, символ хаоса – нечег непознатог, непредвидивог, неукроћеног, некатегорисаног. Сад се одједном не разликују толико Талес и Хераклит.
Питај, савремени човече (читај: васпитани варварине) своје давне претке. Они су за тебе глупи. Но, не бирини, и ти си за њих. Од тебе их дели потоп, и тебе од њих. Пробај да разумеш загонетке које ти говоре, види сенке које играју на платну и зађи иза платна. Зађи у митску свест. Човек вазда живи на копну – копну које са свих страна окружује нека силна вода. Види како су наши преци именовали ту воду – море. Ова реч расте из истог корена као и мрак, мрко, морити и коначно – смрт. Море је нешто несхватљиво, нешто неукротиво. За човека који на копну живи и копном мисли, вода је символ маргине, беспрегледне ивице познатог света, копна. Но, маргина је кружна, она окружује наш свет и одозго и одоздо. Маргина је и испод нас и изнад нас. То значи да је и оно изнад нас, баш као и оно испод, по нашим параметрима несхватљиво, неразумно, страно, често и страшно или чак смешно. Само што се она горња маргина суштински разликује од оне доње.
О чему говорим? Апостол Павле каже „мудрост Божија је лудост пред очима овога света“. Све што се не уклапа у наше разумно, логичко, рекао бих, копнено расуђивање јесте лудост, бесмислица. Поента јесте – као што је нешто испод нас, односно нашег нормалног, разумног, уобичајеног погледа на свет, лудост, као на пример нека пијана скитница на улици, исто тако се и оно изнад нас открива као лудост, као гомиле јуродивих светитеља, које би једино оштро око извежбано у врлини могло разликовати од пијаних скитница на улици. На неки начин, обоје јесу били пијанице. Светитељи, а у последње време посебно Свети Порфирије Кавсокаливит, говорили су о „опијености еросом божанске љубави“. Псалми говоре о „вину које весели срце човека“, што Оци без изузетка тумаче као символ Христа, што Евхаристијског Христа, тако и љубави Христове која заиста опија човека, и тера га да ради за обичног човека потпуно сулуде ствари. Узмимо пример Светог Симеона Столпника, који је седам година стајао на једној нози да би казнио себе због греха. Зар то у очима модерног човека није потпуно сулудо? Према параметрима незнабожачког, биолошког човека, кога је најбоље описао Фројд када је рекао да човек живи да, парафразирам, „једе, размножава се и умре“, зар феномен хришћанства није једна малфункција? Зар Симеон Столпник заиста није раван неком психијатријском случају који се без икаквог разлога телесно изнурава? Баш зато, према Светп, Атанасију Великом, два главна доказа за Христову победу над смрћу била су постојање мученика и постојање монаха. Оба су са становишта биолошког човека потпуно несхватљиве ствари које је потпуно оправдано сврстати у психичка обољења, јер пркосе основном телосу људског бића; по Пажоу, „да се увећа, и да избегне смрт“. У овоме, биолошки човек открива се као – већ мртав, јер једино што је у његовом животу иминентно, оно у чему се цео његов живот савршава, јесте смрт. Копно, којим он живи и мисли, ништа је друго до мртва прашина, и он тумара по њему, да би куда год ишао, увек завршио у смрти, апсурду и – лудилу. Јер „увећавајући се“ он не увећава себе, него смрт, и „избегавајући смрт“, он је не избегава, већ само продужује процес умирања. Христос прекида ову трагедију смрти – смрћу. Смрћу за смрт – прекидањем односа са свим смртним, и уласком у однос са оним бесмртним. За човека, који само за смртно зна, ово не може бити ништа друго до сулудо.
И наравно, ми бисмо се, као православни хришћани, потпуно сложили са ставом незнабошца, то јесте сулудо! Хришћански живот јесте обољење, јесте рана! Ми смо рањени љубављу Христовом! Ми јесмо пијанице и лудаци! И за човека који гледа, у речима Аве Јустина, „само оквир“, само пуку покорицу и пуки вео реалности, а не види унутрашњу суштину, заиста никакве разлике нема између Ксеније Петроградске и било које друге бескућнице сишле с ума на улицама Петрограда, којих је било на претек.
Још једна битна ствар – погледајмо Христа. И он је, на неки начин, био ванбрачно дете. Зачет ван брачне постеље. Не телесно, већ Духом Светим. Но за биолошке фарисеје, који су га оптуживали да је дете блуднице, и чак у Талмуд записали да је дете некога римског војника Пантере, разлике није било. Али може ли их неко кривити? Они су, несумњиво, били разумни људи. Размишљали су људски, узрочно-последично. Размишљали су у категоријама природних и других закона. Може ли се човек родити од невине мајке? Само луд у то може поверовати! Амин, амин амин! Ево ваистину, гомила лудака верује.
И испод и изнад, чека нас скандал. Није ли Свето Причешће скандал? Можемо ли кривити Римљане који су гонили хришћане под тврдњом да смо канибали? Не једемо ли ми заиста тело и крв Христа, истинског Бога, али и истинског човека? Није ли распеће скандал? Можемо ли кривити фарисеје што нису на крсту видели зацареног Цара Славе? Нема ничег разумног ту, тајна славне смрти на крсту превазилази разум, превазилази уобичајено. Јер истим оним трњем које је било на самом ободу Едена из ког су изгнани Адам и Ева, на врху Еденског брега крунисан је Цар Славе, нови Адам. За неког, трње ко трње, за нас, једно је небеско, а једно земаљско.
А ова неразумна тајна Крста, није ли у свом историјском контексту смешна? Није ли смешно то што оружје сурове римске власти и неприкосновеног ауторитета на крају потчињава и сам Рим? Није ли смешно то што је „сина божијег“ у Риму коначно савладао прави Син Божији – маргинална личност распетог дрводеље из неке забачене Галилеје, области на самој маргини империје? Не чуди што су последње речи последњег незнабожачког римског цара, Јулијана Отпадника биле: „Победио си, Галилејче!“. У томе, Православље се открива као нека чудесна побуна – заправо, највећа побуна икада. Побуна против целог света, против његовог цара, против самих његових принципа – наводне логике, која је откривена као ништа друго до лупетање глупости, засновано на смртној прашини. „Радуј се, јер показујеш да су мудраци немудри!“ стоји у чувеном Акатисту Пресветој Богородици. И зар треба чудити што је једна од могућих етимологија имена Марија – управо мери ам – њихова побуна! У речима оца Александра Шмемана „светитељ је једини прави револуционар“.
Тајна крста, и са њом, тајна Христа је, за оне који гледају покорицу, неразумна, а за нас који видимо унутрашњост, надразумна! Јер за њих, трње је трње, вода је вода, и хаос је хаос. А за нас, јасно је које је трње горње, а које доње, и која је вода горња, а која доња! Исто тако, наш хришћански живот почиње – погружењем у воду. Ми заиста постајемо хаотични, неразумни, луди – за овај разумни свет. Јер има ли ичег разумног у проклињати оне који те хвале, а благосиљати оне који те гоне? Има ли ичег разумног у – љубави? А ти човече, бирај – мудрост пред светом и лудост пред Богом, или мудрост пред Богом, а лудост пред светом.
Јер заиста, не прихвати ли се горње, тајанствено смислено лудило хришћанства, на крају ћемо бити приморани прихватити доње, потпуно бесмислено и бесциљно, лудило свега нехришћанског. Не постанемо ли луди Христа ради, на крају ће нас прогутати лудило ничега ради. И гледај, хришћанине, разумни свет како га гута лудило, и како сав његов разум, у стварности, открива као ништа друго до почетак лудила – гледај жене са женама и мушкарце са мушкарцима. Гледај бесконачно много полова, гледај људе који се жене са животињама. Шта постаде од логичног и разумног човека? Ништа друго до лудак. А ти, мудро бирај своју лудост, бирај своју воду, своје трње – јер је једно од двоје неминовно. Има истине у речима Џордана Питерсона, који још увек неодлучно чека пред вратима Цркве – „Пицк yоур дамн сацрифице!“. Поручио бих му да чује самог себе.
Говорећи да су мудри – полудеше.
(Римљанима 1:22)