Voda gornja i voda donja

Pismo konstantno govori o „vodama iznad” i „vodama ispod”. Voda je, u svim kulturama antičkog sveta, sasvim jasno, simvol haosa – nečeg nepoznatog, nepredvidivog, neukroćenog, nekategorisanog. Sad se odjednom ne razlikuju toliko Tales i Heraklit.

Pitaj, savremeni čoveče (čitaj: vaspitani varvarine) svoje davne pretke. Oni su za tebe glupi. No, ne birini, i ti si za njih. Od tebe ih deli potop, i tebe od njih. Probaj da razumeš zagonetke koje ti govore, vidi senke koje igraju na platnu i zađi iza platna. Zađi u mitsku svest. Čovek vazda živi na kopnu – kopnu koje sa svih strana okružuje neka silna voda. Vidi kako su naši preci imenovali tu vodu – more. Ova reč raste iz istog korena kao i mrak, mrko, moriti i konačno – smrt. More je nešto neshvatljivo, nešto neukrotivo. Za čoveka koji na kopnu živi i kopnom misli, voda je simvol margine, bespregledne ivice poznatog sveta, kopna. No, margina je kružna, ona okružuje naš svet i odozgo i odozdo. Margina je i ispod nas i iznad nas. To znači da je i ono iznad nas, baš kao i ono ispod, po našim parametrima neshvatljivo, nerazumno, strano, često i strašno ili čak smešno. Samo što se ona gornja margina suštinski razlikuje od one donje.

O čemu govorim? Apostol Pavle kaže „mudrost Božija je ludost pred očima ovoga sveta”. Sve što se ne uklapa u naše razumno, logičko, rekao bih, kopneno rasuđivanje jeste ludost, besmislica. Poenta jeste – kao što je nešto ispod nas, odnosno našeg normalnog, razumnog, uobičajenog pogleda na svet, ludost, kao na primer neka pijana skitnica na ulici, isto tako se i ono iznad nas otkriva kao ludost, kao gomile jurodivih svetitelja, koje bi jedino oštro oko izvežbano u vrlini moglo razlikovati od pijanih skitnica na ulici. Na neki način, oboje jesu bili pijanice. Svetitelji, a u poslednje vreme posebno Sveti Porfirije Kavsokalivit, govorili su o „opijenosti erosom božanske ljubavi”. Psalmi govore o „vinu koje veseli srce čoveka”, što Oci bez izuzetka tumače kao simvol Hrista, što Evharistijskog Hrista, tako i ljubavi Hristove koja zaista opija čoveka, i tera ga da radi za običnog čoveka potpuno sulude stvari. Uzmimo primer Svetog Simeona Stolpnika, koji je sedam godina stajao na jednoj nozi da bi kaznio sebe zbog greha. Zar to u očima modernog čoveka nije potpuno suludo? Prema parametrima neznabožačkog, biološkog čoveka, koga je najbolje opisao Frojd kada je rekao da čovek živi da, parafraziram, „jede, razmnožava se i umre”, zar fenomen hrišćanstva nije jedna malfunkcija? Zar Simeon Stolpnik zaista nije ravan nekom psihijatrijskom slučaju koji se bez ikakvog razloga telesno iznurava? Baš zato, prema Svetp, Atanasiju Velikom, dva glavna dokaza za Hristovu pobedu nad smrću bila su postojanje mučenika i postojanje monaha. Oba su sa stanovišta biološkog čoveka potpuno neshvatljive stvari koje je potpuno opravdano svrstati u psihička oboljenja, jer prkose osnovnom telosu ljudskog bića; po Pažou, „da se uveća, i da izbegne smrt”. U ovome, biološki čovek otkriva se kao – već mrtav, jer jedino što je u njegovom životu iminentno, ono u čemu se ceo njegov život savršava, jeste smrt. Kopno, kojim on živi i misli, ništa je drugo do mrtva prašina, i on tumara po njemu, da bi kuda god išao, uvek završio u smrti, apsurdu i – ludilu. Jer „uvećavajući se” on ne uvećava sebe, nego smrt, i „izbegavajući smrt”, on je ne izbegava, već samo produžuje proces umiranja. Hristos prekida ovu tragediju smrti – smrću. Smrću za smrt – prekidanjem odnosa sa svim smrtnim, i ulaskom u odnos sa onim besmrtnim. Za čoveka, koji samo za smrtno zna, ovo ne može biti ništa drugo do suludo.

I naravno, mi bismo se, kao pravoslavni hrišćani, potpuno složili sa stavom neznabošca, to jeste suludo! Hrišćanski život jeste oboljenje, jeste rana! Mi smo ranjeni ljubavlju Hristovom! Mi jesmo pijanice i ludaci! I za čoveka koji gleda, u rečima Ave Justina, „samo okvir”, samo puku pokoricu i puki veo realnosti, a ne vidi unutrašnju suštinu, zaista nikakve razlike nema između Ksenije Petrogradske i bilo koje druge beskućnice sišle s uma na ulicama Petrograda, kojih je bilo na pretek.

Još jedna bitna stvar – pogledajmo Hrista. I on je, na neki način, bio vanbračno dete. Začet van bračne postelje. Ne telesno, već Duhom Svetim. No za biološke fariseje, koji su ga optuživali da je dete bludnice, i čak u Talmud zapisali da je dete nekoga rimskog vojnika Pantere, razlike nije bilo. Ali može li ih neko kriviti? Oni su, nesumnjivo, bili razumni ljudi. Razmišljali su ljudski, uzročno-posledično. Razmišljali su u kategorijama prirodnih i drugih zakona. Može li se čovek roditi od nevine majke? Samo lud u to može poverovati! Amin, amin amin! Evo vaistinu, gomila ludaka veruje.
I ispod i iznad, čeka nas skandal. Nije li Sveto Pričešće skandal? Možemo li kriviti Rimljane koji su gonili hrišćane pod tvrdnjom da smo kanibali? Ne jedemo li mi zaista telo i krv Hrista, istinskog Boga, ali i istinskog čoveka? Nije li raspeće skandal? Možemo li kriviti fariseje što nisu na krstu videli zacarenog Cara Slave?  Nema ničeg razumnog tu, tajna slavne smrti na krstu prevazilazi razum, prevazilazi uobičajeno. Jer istim onim trnjem koje je bilo na samom obodu Edena iz kog su izgnani Adam i Eva, na vrhu Edenskog brega krunisan je Car Slave, novi Adam. Za nekog, trnje ko trnje, za nas, jedno je nebesko, a jedno zemaljsko.

A ova nerazumna tajna Krsta, nije li u svom istorijskom kontekstu smešna? Nije li smešno to što oružje surove rimske vlasti i neprikosnovenog autoriteta na kraju potčinjava i sam Rim? Nije li smešno to što je „sina božijeg” u Rimu konačno savladao pravi Sin Božiji – marginalna ličnost raspetog drvodelje iz neke zabačene Galileje, oblasti na samoj margini imperije? Ne čudi što su poslednje reči poslednjeg neznabožačkog rimskog cara, Julijana Otpadnika bile: „Pobedio si, Galilejče!”. U tome, Pravoslavlje se otkriva kao neka čudesna pobuna – zapravo, najveća pobuna ikada. Pobuna protiv celog sveta, protiv njegovog cara, protiv samih njegovih principa – navodne logike, koja je otkrivena kao ništa drugo do lupetanje gluposti, zasnovano na smrtnoj prašini. „Raduj se, jer pokazuješ da su mudraci nemudri!” stoji u čuvenom Akatistu Presvetoj Bogorodici. I zar treba čuditi što je jedna od mogućih etimologija imena Marija – upravo meri am – njihova pobuna! U rečima oca Aleksandra Šmemana  „svetitelj je jedini pravi revolucionar”.

Tajna krsta, i sa njom, tajna Hrista je, za one koji gledaju pokoricu, nerazumna, a za nas koji vidimo unutrašnjost, nadrazumna! Jer za njih, trnje je trnje, voda je voda, i haos je haos. A za nas, jasno je koje je trnje gornje, a koje donje, i koja je voda gornja, a koja donja! Isto tako, naš hrišćanski život počinje – pogruženjem u vodu. Mi zaista postajemo haotični, nerazumni, ludi – za ovaj razumni svet. Jer ima li ičeg razumnog u proklinjati one koji te hvale, a blagosiljati one koji te gone? Ima li ičeg razumnog u – ljubavi? A ti čoveče, biraj – mudrost pred svetom i ludost pred Bogom, ili mudrost pred Bogom, a ludost pred svetom.

Jer zaista, ne prihvati li se gornje, tajanstveno smisleno ludilo hrišćanstva, na kraju ćemo biti primorani prihvatiti donje, potpuno besmisleno i besciljno, ludilo svega nehrišćanskog. Ne postanemo li ludi Hrista radi, na kraju će nas progutati ludilo ničega radi. I gledaj, hrišćanine, razumni svet kako ga guta ludilo, i kako sav njegov razum, u stvarnosti, otkriva kao ništa drugo do početak ludila – gledaj žene sa ženama i muškarce sa muškarcima. Gledaj beskonačno mnogo polova, gledaj ljude koji se žene sa životinjama. Šta postade od logičnog i razumnog čoveka? Ništa drugo do ludak. A ti, mudro biraj svoju ludost, biraj svoju vodu, svoje trnje – jer je jedno od dvoje neminovno. Ima istine u rečima Džordana Pitersona, koji još uvek neodlučno čeka pred vratima Crkve – „Pick your damn sacrifice!”. Poručio bih mu da čuje samog sebe.

Govoreći da su mudri – poludeše.
(Rimljanima 1:22)

Bilo bi nam drago da čujemo tvoje mišljenje o ovom tekstu. Slobodno ostavi komentar ispod, ili nam pošalji svoje mišljenje na [email protected].

Komentari

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljivana.