Да ли је могуће бити добар без Бога? На први поглед, лако питање – наравно да можемо! Довољно је погледати атеисте и виђети да међу њима има добрих људи. Међутим, то је погрешан одговор. Не зато што међу атеистима нема добрих људи, већ зато што то није одговор на постављено питање. Морални аргумент се састоји у нечему другом.
Питање не гласи да ли можемо бити добри без вјере у Бога, већ да ли можемо бити добри без Бога. Морални аргумент показује да је Бог неопходан да бисмо били добри и да бисмо уопште могли разликовати добро од лошег.
К.С. Луис је био атеиста који је прихватио хришћанство. Још док је био атеиста, сматрао је да зло у свијету доказује да нема Бога. Међутим, управо га је размишљање на ту тему и довело Богу. Питао се одакле му уопште идеја о томе шта је добро а шта лоше. Ако би то све била само његова идеја, према сопственим критеријумима, схватио је да би у том случају морао прихватити да је и идеја о злом Богу, или злом свијету без Бога, само његова субјективна мисао, те да самим тим не мора бити објективно тачна.
Премисе овог аргумента гласе:
1. Ако Бог не постоји, не постоје ни објективне моралне вриједности и дужности.
2. Објективне моралне вриједности и дужности постоје.
3. Стога, постоји Бог.
Шта су моралне вриједности, а шта моралне дужности?
Моралне вриједности су просто вриједности људи или ђела, без обзира да ли су добра или лоша. Моралне дужности су обавезе према којима морамо поступати на одређени начин у одређеним ситуацијама.
Другим ријечима, моралне вриједности се односе на добро и лоше, а моралне дужности на исправно и погрешно.
Објективно и субјективно
Друга битна дистинкција је између објективног и субјективног морала. Објективни морал не зависи од мишљења људи. Ако је нешто објективно добро, оно је добро без обзира на било чије лично мишљење. Исто тако, објективно лоше би било нешто што је лоше без обзира било чије субјективно мишљење.
Примјера ради, мучити некога без разлога је објективно лоше, без обзира што можда постоји неко ко сматра другачије.
Премисе за морални аргумент
Премиса 1
У свијету без Бога, ми смо само нуспроизвод милиона мутација, у неком сасвим случајно насталом свемиру. Природа је морално неутрална. Наука такође. Већ смо виђели да субјективни морал просто нема смисла, па се морамо питати које бисмо моралне стандарде у том случају могли користити.
Када на Анимал Планет-у видимо како лав убија зебру, не поистовјећујемо то са убиством, као код људи. Док ми имамо моралне обавезе једни према другима, то не важи у животињском царству.
Евтифрова дилема
Класични приговор за морални аргумент, који се може често чути, а гласи овако: Да ли је нешто добро зато што то Бог жели од нас, или Бог нешто жели од нас јер је то добро?
Ако је ово прво, онда упадамо у замку тога да Бог може тражити од нас и нешто објективно лоше. У случају другог одговора, то значи да добро постоји изван Бога.
Ово је, међутим, лажна дилема. Одговор је да је сам Бог добар и да је Бог стандард према којем се водимо.
Хуманизам
Многи су покушали да објективне моралне вриједности и дужности пронађу у човјеку. Међутим, питање и даље важи: Зашто би било шта било добро или лоше у хуманистичком свјетоназору? Треба бити врло опрезан на овом мјесту. Наиме, свима је јасно да повређивање другог човјека није добро. Али, одакле нам уопште идеја о добром и лошем?
Премиса 2
И међу вјерницима и међу атеистима је општеприхваћено да постоје објективне моралне вриједности. Ова премиса стога није предмет расправе и није неопходно писати више о њој.
Закључак
За објективне моралне вриједности и објективне моралне дужности, потребан је објективни морални давалац. Да би био објективан, мора бити изван и изнад људи. У овај опис уклапа се једино Бог.
Друге аргументе за постојање Бога види на страни: Аргументи за постојање Бога.